Tri naša najznačajnija pisca svakako su Ivo Andrić, Meša Selimović i Miloš Crnjanski. Svaki osoben na svoj način, u svom umetničkom svetu i stvaranju, imali su najbitniji pokretač za stvaranje i život, ljubav oličenu u svojim suprugama.
Ivo Andrić je dugo voleo Milicu Babić. Ne zna se tačan podatak o njihovom poznanstvu, ali njihovo prijateljstvo započinje radom njenog supruga Nenada u ambasadi sa Andrićem. Kako je Andrić bio neženja, molio je Milicu da bude domaćica na njegovim skupovima. Prijateljstvo između Andrića, Milice i Nenada bilo je pravo i veliko, ali sa još većom tajnom u Andrićevom srcu. Često je pisao svojim prijateljima i pisma završao potpisom Mandarin, nadimkom koji mu je Milica nadenula. Nakon Nenadove smrti, više nije bilo prepreka i razloga da velika ljubav ostane tajna. Nakon samo godinu dana Andrić i Milica Babić su se venčali. Ostao je neženja čekajući nju i čeznući za njom. Nakon što su se venčali 1958. godine, Andrić je priznao da je Jelena iz romana „Jelena, žena koje nema“ zapravo njegova Milica. Ipak, njihova ljubav trajala je kraće od Andrićeve čežnje. Milica umire 1968. godine, a Andrić se povlači u sebe, izolovan od društvenog života i prijatelja, do svoje smrti 1975. i večnog sastanka sa svojom voljenom.
Meša Selimović je bio u braku i imao je malo dete kada je upoznao Daroslavu Darku Božić. Shvatio je da u braku nije srećan, da njegova žena Desanka nije srećna, a da je onu iskrenu, žuđenu ljubav pronašao baš u Darki. Jedne noći ostavio je svoju ženu i krenuo Darki. Nije se osvrtao dok je žena trčala za njim, plakala i molila da se vrati. Darka ga je dočekala prljavog, uplašenog, slomljenog. Dočekala ga je nežno, očekujući ga i od toga dana nikada se nisu rastali. Pored svih poteškoća koje je život pred njih stavljao, njihova ljubav bila je jača od svega. I proterivanje iz Beograda, i teškog života u Sarajevu, sve su to zajedno zagrljeni preživeli. Meša je celog života isticao da je za njegovo stvaralaštvo u svakom smislu najzaslužnija Darka. Ona je njemu omogućila da stvara, prodavala je stvari i radila kada su njega otpuštali. Bila mu je najveća inspiracija, prva je čitala svaku njegovu napisanu reč. Do poslednjeg dana života ostali su jedno uz drugo, Meša uvek govoreći da se nikada nije prevario i da je njihova ljubav zaista prava. Bez nje on ne bi bio to što jeste.
Miloš Crnjanski još u svojim studenstkim danima upoznaje Vidu Ružić. Kako je ona bila obrazovana, lepa i pametna devojka, kći bivšeg dvorskog savetnika, jedan običan student nije odgovarao porodici Ružić. Vida odlazi u Pariz kako bi pobegla od nametane udaje. Nakon tužnog rastanka i obećanja da če pisati, Crnjanski shvativši da bez nje ne može da živi, ostavlja sve i odmah za njom odlazi u Pariz. Iako je znala da je njen suprug voleo žene i često ga viđala na ulici u ženskom društvu, to na nju nije uticalo. Umela je samo da mu mahne kada ga vidi sa drugom, sigurna da će joj se vratiti kući i sve ispričati. Vida je bila njegova životna saputnica i od nje nikada nije odlazio. Uvek je isticala da ju je neizmerno voleo. Poslednja stvar koju je na samrti izgovorio bilo je njeno ime i želja da jednog dana počiva pored njega. Vida je umrla samo par meseci od smrti svog voljenog muža, ali im želja nije ostvarena i ne počivaju zajedno. Ona je umrla sa stihovima na usnama: „A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje“.
Autor: Nevena Vićentijević
