Dvanaestog februara 1961.godine, napustio nas je Branko Miljković.Bio je jedan od naših najboljih pesnika druge polovine 20. veka.Prvi, drugi i treći razred završio je u Nišu, a četvrti u Gadžinom Hanu, koji je bio rodno mesto njegovog oca.Od 1949. – 1953. bio je učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“.Tada do izražaja dolazi njegov talenat za pisanjem pesama. U to vreme bio je član školskog književnog društva „Njegoš“.
- je godina kada objavljuje svoje prve stihove za časopis „Zapisi“.
- upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, koji u roku završava 1957. godine.
Bio je član pokreta „Neosombolisti“. Nastojao da je da pesmama da sintezu nadrealizma i simbolizma.
Upoznaje mnoge tada već uticajne književnike. Jedan od njih svakako je Oskar Davičo, koji je objavio jednu od njegovih pesama u časopisu „Delo“.
To mu daje vetar u leđa da već 1956. napiše i objavi svoju prvu zbirku pesama „Uzalud je budim“. Ona je naišla na jako pozitivan odgovor kod publike što je bio dodatni motiv za nastavak plodnog stvaralaštva.
Zatim su usledile zbirke: „Smrću protiv smrti“ , „Vatra i ništa“ , i mnoge druge.
To ga je vinilo u visine srpskog pesništva. Za jako kratko vreme je prešao put od studenta boemskog duha do pravog gospodina, kako su mnogi njegovi prijatelji opisali njegov razvojni put.
Zbog nesporazuma sa nekim iz tog pesničkog kruga napušta Beograd i vrlo brzo se nastanjuje u Zagrebu.
Tu se odao jako velikom potoku, alkoholu. Pronađen je u noći između 11. i 12.februara 1961. kako visi obešen na drvo na periferiji Zagreba. Mnogi navode da je izvršio samoubistvo, ali to nikada nije otkriveno. I dan danas, uživaoci lika i dela mogu posetiti Narodni muzej u Nišu koji čuva celu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića i ne dozvoljavaju da sećanje na njega izbledi i nakon 60 godina od njegove smrti. Nama ostaje da se svakog 29. januara setimo na velikog čoveka, pesnika, esejistu, prevodioca i na neki način filozofa, Branka Miljkovića.
Autor: Nikola Karaklajić
