Predrasude društva i njihov uticaj na život pojedinca

Društvo

Koliko puta izgovorite: „Ma ne zanima me šta ko misli“, a da to zaista i mislite? Koliko god se trudili da mišljenja ljudi oko nas, mišljenja društva u kom živimo, ne utiču na nas, teško da je tako. Svesno ili nesvesno često nas tuđa mišljenja povrede, uvrede, možda čak i osveste.

Najučestalija tema je ženidba i udadba. Počinje isprva u najužem krugu porodice, na proslavama, slavama, rođendanima. Ako ste zagazili u dvadesete pitanje je imate li momka ili devojku. Posle dvadeset i pete koliko je ozbiljna veza i planirate li nešto ozbiljno. Kako se približavate tridesetoj počinju dubokoumni razgovori i saveti kako biološki sat otkucava, vi ste u ozbiljnim godinama, vreme je za decu, kako nećete imati živaca da pomažete deci oko škole i tako dalje. Naravno, kada se približite ili uđete u tridesete a niste počeli zajednički život sa partnerom, to postaje globalni problem u koji se uključuju i tetke strinine komšinice.

Hteli to ili ne, koliko god bili psihički jaka osoba, svesni sebe i svojih kvaliteta, postajete žrtva društva koje vam nameće uslove koje morate da ispunite kako bi bili društveno prihvatljivi. Sve i da ste srećni životom koji živite, morate se zapisati gde grešite. A zapravo, nigde ne grešite. Nije žena usedelica, baba-devojka, „niko je nije hteo“ ako se nije udala do tridesete, trideset pete ili četrdesete. Iako za muškarce ne postoje takvi skaradni nadimci ako se nisu oženili do određenih godina, i oni prolaze kroz osude društva i zabrinuto negodovanje.

Možda najstrašnija pitanja su kada ćete roditi, kada ćete drugo, šta će vam treće. Kako sebi uopšte dozvoliti tu slobodu pitati bračni par kada će dobiti dete? Možda imaju problem i ne mogu da imaju dete, pa nije ni malo prijatno, najblaže rečeno, da nekome tako čupate srce iz grudi. Uostalom, postoje ljudi koji ne žele da imaju dece i nemaju potrebu i imaju potpuno pravo da se ne pravdaju i objašnjavaju nikome. A kada pitate kada će neko da rađa i hoće li da rađa drugo dete, pomilsite da li bi vama bilo prijatno da vama neko ulazi u spavaću sobu i bukvalno drži sveću. Pitanje: „Radite li na detetu“ sramotno je i komentarisati.

Nije učtivo sa vaše strane kada pitate kolika je nečija plata, kako su kupili stan ili kuću, odakle im novac za nov automobil, zašto kupuju tako skupocenu garderobu. Nije niko u obavezi da vam odgovori zašto nosi deholte i kratku suknju, zašto je zakopčan do grla, zašto muškarac nosi uske farmerice, zašto čupa obrve, zašto žena odbija da se šminka ili se previše šminka.

Ne znate kroz šta koji student prolazi. Ne znate kako je na svakom fakultetu. Nemojte pitati kada će neko završiti fakultet, zašto je toliko odužio, šta planira posle. Nemojte govoriti studentu da je lenj, da nije završio zato što se nije trudio. Vaše iskustvo i iskustvo vašeg sagovornika u većini slučajeva nije ni slično.

Ne pitajta onog ko odlazi iz ove zemlje zašto odlazi. Ne postavljajte bolna pitanja kako može da ode i ostavi porodicu, roditelje, devojku, svoje rodno mesto. To nikome nije lako, ali ne znate šta ga je nateralo da spakuje kofere, stegne srce i ode u beli svet.

Postoje pitanja koja se ne postavljaju. Postoje odgovori koji se ne daju. Ako je za naše društvo nešto utvrđeno kao nepisano pravilo, ne znači da ga svaki pojedinac mora slepo slediti. U redu je razlikovati se, ne pratiti pravila društva sa kojim se ne slažete. Živite svoj život onako kako smatrate da treba, ljudi će svakako pričati. I ako imate i malo savesti i zdravog razuma ne dirajte u tuđe živote zbog svoje radoznalosti. 

 

Autor: Nevena Vićentijević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *