Tokom odrastanja, detinjstva i školovanja, upoznjemo se sa raznim pesnicima koji nam na neki način postaju dragi, neki zbog svojih divnih pesama, neki zbog neodoljivog stila, negi kao ličnosti sa neobičnom biografijom, a neki, hteli mi ili ne hteli, prirastu srcu, a ni sami ne znamo da kažemo zbog čega pre. Da li je to zbog preslatke pojave, da li je zbog umiljatog i dragog lika, da li je zbog čarobnog milog glasa, ili pak zbog poezije koja je posvećena nama, deci? Ili, najzad, sve te odlike čine upravo onu pesnikinju koja pokupi simpatije baš svakoga, koja izazove smeh i suze u istoj strofi, koja nas nasmeje i raspekmezi, ineizostavno oplemeni svakim svojim stihom. Baka okružena cvećem, pored koje prolazimo šetajući beogradskim Tašmajdanom, ona pored koje zastanemo i prisetimo se poneke anegdote iz detinjstva, ili ponekog stiha koji nam je izazvao osmeh ili suzu. Pre skoro dve decenije, napustila je ovaj svet naša draga i voljena Desanka Maksimović, u svojoj 95. godini.
Rođena je u Rabovici kod Valjeva, 16. maja 1898. godine. Najpoznatija je kao pesnikinja, međutim, generacije su imale čast da je slušaju sa druge strane katedre, kao profesorku književnosti. Osim toga, bila je akademin Srpske akademije nauka i umetnosti. Već ovaj rezime njenih dostignuća govori o tome koliki je bio njen uspeh i koliko je bila izvanredna. Bila je pesnikinja, pripovedač, romansijer, a povremeno se bavila i prevođenjem sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.
Desanka je bila najstarije dete svojih roditelja Mihaila i Draginje. Mihailo, koji je bio učitelj, dobio je premeštaj u Brankovinu, te su se odmah nakon Desankinog rođenja preselili u Bnakovinu, gde je ona provela detinjstvo. U Valjevu je završila gimnaziju. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, pre svega je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a nakon toga kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Oko godinu dana je provela u Parizu na usavršavanju, kao stipendista francuske vlade. Isto toliko provela je i u Dubrovniku, zaposlena kao učiteljica, a zatim je prešla u Beograd, gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimaziji (u današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je Mira Alečković, pesnikinja o kojoj takođe imamo reči hvale. Njih dve bile su i u prijateljskom odnosu. Početkom Drugog svetskog rata, Desanka odlazi u penziju, ali se 1944. vraća u službu i ostaje za katedrom sve do konačnog penzionisanja, 1953. godine. Osim Mire Alečković, imala je brojne prijatelje među piscima i pesnicima tadašnje Jugoslavije, a u njih su spadali: Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Početkom avgusta 1933. goine udala se za Sergeja Slastikova. Na veliku žalost, nije imala naslednike koji bi nastavili njeno divno književno stvaralaštvo, ali ostala je da živi u našim srcima i na neki način, svi smo mi deca Desanke Maksimović, makar i bili u poznim godinama, svako ko čita njene stihove, ponovo se oseća kao dete. Godine 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1965. godine za redovnog člana.
Desanka je objavila oko neverovatih 50 knjiga poezije, pesama za decu i proze za omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme objavila je u časopisu „Misao“. Teme njene poezije, kao što znamo, ljubavne su, rodoljubive, osećajne. Neke od njenih najpopularnijih pesama su Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje. Kada je čula za streljanje đaka u Kragujevcu, 21. oktobra 1941. godine, napisala je jednu od svojih najpoznatijih i najsetnijih pesama – Krvava bajka, koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom. Ova pesma je objavljena tek nakon rata, a Desanka je bila zatvarana, zbog jedne od svojih brojnih rodoljubivih pesama, U ropstvu, koja nije objavljena.
Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i mišljenja. Sve ove osobine bude se u čoveku čitajući njenu poeziju, njeni stihovi nas nadahnjuju da budemo bolji ljudi i da se prema drugima ophodimo sa poštovanjem. Ne samo prema ljudima, već prema životu i svim njegovim vidovima. Od svih vrednosti, ona je posebno isticala slobodu, hrabrost i dobrotu.
Za života je zaslužila brojne nagrade i priznanja, poput Vukove, Njegoševe, nagrade AVNOJ-a, Zmajeve. Osim ovakvih priznanja, dobila je i mnoga druga, poput imena škole u Brankovini, gde je njen otac bio učitelj. O njenoj skromnosti govori i anegdota sa otkrivanja njenog spomenika u Valjevu. Ona je negodovala na ovaj čin, ali kolege pesnici, među kojima je bio i Matija Bećković, koji je otkrio spomenik, ubedili su je da je to samo spomenik poeziji, sa njenim likom.
Nažalost, 11. februara 1993. godine preminula je u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa.
Budući da je poznata po svom milom i divom glasu, u nastavku vas pozivamo da poslušate jednu od njenih pesama koju kazuje ona sama:
https://www.youtube.com/watch?v=bHYdYcOjoHE
Za kraj, ko će govoriti o životu i temama koje je oživljavala u svojim pesmama, bolje nego ona sama. Pogledajte intervju za emisiju Trezor, sa Desankom Maksimović.
https://www.youtube.com/watch?v=lHKV0GCYk_8
Autor: A.P.
