Neprestano smo izloženi opštoj kuknjavi i žaljenju na sve i svašta. Nema osobe koja nešto ne bi promenila (ne kod sebe, ali to je druga priča). Veliki broj ljudi ima istu muku, a svi ipak izaberu da budu potčinjeni, da budu žrtve, da večno laju, a zube nemaju.
U čemu leži razlog pandemije kukavičluka? Zašto je toliko jednostavno da svako kaže ono što misli, ali da to, kao po pravilu, bude pred onim koga se to ne tiče? Zašto uvek ućutimo u blizini onih i onoga što nam smeta? Čega se mi to toliko plašimo? Kada smo svoje glasove pretvorili u identične šapate? Kada su nam naši životi postali manje vredni? Kada smo to otpisali slobodu na kojoj počiva čitava istorija?
Tako veliki u svoja četiri zada, tako jaki naspram slabijih, ljudi postaju manji od makovog zrna onda kada izađu iz zone komfora i pred one iste ili jače. Koji su to kompleksi? Kada je greška nastala? Koga da krivimo? Da li ponovo mi nismo krivi za svoje ponašanje?
Hoćemo li se dozvati pameti i uzeti svoje živote u svoje ruke? Hoćemo li više shvatiti da se promene ne dešavaju tako, klasičnim lajanjem uplašenog psa? Hoćemo li nekad žrtvovati pun stomak zarad dugoročne promene na bolje? Narode, hoćemo li prestati da gledamo samo ličnu korist i opstanak? Kada ćemo se založiti za nešto što je u opštem ili možda tuđem interesu? Kada ćemo da vratimo ljudskost ljudima, ljudskost u nas, obične ljude? Kažem nas, obične jer u poslednje vreme niču oni što misle da su bitniji od ostatka. Ne znam kako da vam to saopštim, ali niste.
Tako, zamišljajući da su posebni, dok laju u prazno, ljudi ne shvataju koliko zapravo izgledaju obično, do mere gluposti koju čovečanstvo još nije videlo. Valjda je to posao paket na sniženju (na sniženju, jer ga imaju mnogi) – da što posebniji ljudi misle da su, da to budu veće kukavice i ljigavci. Da, neću ulepšati ovu drugu reč. Evo vam opet – ljigavci. Obični, jadni, uplašeni ljigavci.
Možemo li se boriti sa ovim kradljivcima ljudskosti i morala? Želimo li da promenimo situaciju duhovno osiromašenog društva? Da li uopšte neko od nas može da zamisli drugačije, poboljšano društvo? Iskreno, teško.
Prioriteti su nam poremećeni, zato dolazimo uvek na istu priču i tragamo za rešenjima na pogrešnim putevima. Dok se fokusiramo da stignemo prvu ligu, naš beton domaće lige prekriva se korovom, polako ali sasvim sigurno.
Autor: Jelena Luković
