Nekada davno beše ličnost. Ona je ima karakter. Kako da vam objasnim, to je ona legenda koju slušamo kada smo u problemu, kada nešto zgrešimo, kada neko nešto nama učini. Uglavnom se tada pozovemo na karakter, ali često ga pogrešno ubacimo u priču i njegova legenda izumire. Doći ćemo do dana kada ni sama priča o krakteru neće postojati, baš kao što njegovo postojanje danas nije tu.
Uče nas da budemo isti, uče nas da je biti svoj pogrešno. Grde nas kada kažemo šta mislimo, menjaju nam misao umesto vokabulara. Tako nas ne uče da budemo pristojni, iako se nadam da im je to motiv, već nas čine sve istim, sličnim i mrtvim. Mrtvim, zbog toga što živost i originalnost ne postoje na ravnoj liniji, koja čak nema ni kraj.
Određene osobine (sa nekima se rađamo, neke formiramo) čine naš karakter i u tome je lepota ljudske šarenolikosti. Međutim, šta se događa onda kada se ukinu one stvari koje smetaju većini, one istine i osobine koje ljudi ne žele da čuju, ne žele da vide? Šta se dešava, pa svi poslušno slede plan istrebljenja karaktera i formiraju ljude u klonove za koje će uskoro svaki budući korak biti predvidiv, jer je tako zastrašujuće isti?
Nema bunta, on je kažnjiv. Nema glasnog smejanja, bićeš lud. Ne smeš da postaviš svako pitanje: ili ćeš biti ismejan, ili bezobrazan. Ma nemojte?! A šta smemo? Da slušamo instrukcije i živimo po pravilima koja su nas čekala pre prvog koraka? Kako da ne!
Danas je svet prepun ljudi bez karaktera, bez principa, bez sopstvenih misli. Pa pogledajte samo stil oblačenja i način na koji svi pokazuju svoju moć i bitnost! Tužno, ali istinito. Nema tu ni K od karaktera. Nema tu ni misli, a kamoli razmišljanja!
Ljudi idu kako vetar dune, ljudi se ponašaju onako kako je opšte prihvaćeno, ljudi ne žele nikome da smetaju i ljudi se danas u ono što ih se ne tiče ne mešaju. Pošto ne misle, jer danas to tako treba, onda ne mogu da vide da ih se tiče mnogo više nego što oni misle. Pogledajte situaciju sa zagađenim vazduhom? Radi li iko išta po tom pitanju? Bez sumnje se može reći da to nikome ne prija? Pa, zašto onda dva pušača puše i bacaju otpatke svuda, iako bar jedan od njih zna da to nije u redu? Zato što je danas „vau“ biti drugačiji. Ne u dobrom smislu. Nekada je neko bio drugačiji (u lošem smislu), a onda su ga svi iskopirali i danas imamo društvo kakvo imamo. To je teorija nastavka evolucije čoveka, hajde tako da kažem.
Nećeš da imaš društvene mreže? Jesi li siguran da postojiš? Mislim, niko te ne vidi i to, nisi jasan. Kažeš nisi se slikao sa super novim telefonom u ogledalu, pokazujući svoje nove preskupe patike? Mislim da treba da se stidiš.
U ovakvom svetu živimo, a karakter je svuda, samo ne oko nas. Dok o današnjem čoveku pričamo, zaboravih da pitam – i, šta je to karakter?
Autor: Jelena Luković
