Dana 10. aprila 1912. godine zaplovio je tada najveći prekookeanski brod Titanik. Samo pet dana od početka putovanja od Evrope ka Americi našao se u ledenom ambisu od 3.784m. U noći 14. aprila, po brodskom vremenu 23:40h, Titanik je uradio u ledeni breg. Sa površine vode nestao je 15. aprila u 02:20h. Titanik je imao 2230 putnika, od tog broja preživelo je 716 putnika. Broj nestalih, odnosno nastradalih je 1514, dok je samo 336 tela izvučeno iz voda Atlantskog okeana i predato porodicama.
Titanik je jedna od najvećih katastrofa novije istorije. Iako je prošlo više od sto godina od potonuća „nepotopivog“ broda, Titanik i dalje fascinira novim informacijama. Brod je postao sinonim za potonuće svakog tipa, sinonim za stradanje i nestanak. Oko broda i dan danas kruže mnoge priče koje se svrstavaju pod istorijske činjenice, legende i teorije zavere.
Na dan potonuća broda trebalo je da se održi vežba spasavanja čamcima, ali je odloženo na insistiranje kapetana broda, Edvarda Smita. Kapetan Edvard Smit odbio je da napusti svoj broj, pa se zajedno sa svojim brodom našao na dnu Atlantskog okeana. Nijedan inženjer, od njih trideset, nije preživeo potonuće Titanika. Svi su ostali na dužnosti do poslednjeg trenutka.
Kako je predstavljeno u čuvenom filmu Džejmsa Kamerona, muzičari su svirali da poslednjeg trenutka. Kada je brod počeo da tone, muzičari nisu želeli da napuste brod, već su na palubi svirali kao i svake večeri. Sve dok je bilo moguće održavati se na palubi, muzičari su svirali. Osam muzičara su posthumno proglašeni herojima.
Jedini preživeli Japanac sa Titanika po povratku u svoju zemlju proglašen je kukavicom. Japanci su smatrali da je postupio nečasno što se spasao sa broda i nije poginuo sa ostalim putnicima. Zanimljiva je priča i preživelog pekara sa broda. On je popio toliko alkohola od kada je brod počeo da tone, da je njegovo telo uspelo da preživi u ledenom okeanu puna dva sata, do dolaska čamaca za spasavanje. Umro je sa 78 godina.
Na brodu su se nalazila četiri dimnjaka, od kojih su funkciju imala tri. Četvrti dimnjak je bio postavljen iz estetskih razloga, kako bi brodu dao simetričniji i moćniji izgled.
Prvi članak o potonulom brodu koji je objavio The London Daily Mail pisao je da nema ljudskih žrtava. The New York Times je, sa druge strane, objavio čitavu priču o tragediji na 75 stranica.
Titanik je jedini prekookeanski linijski brod koji je potonuo zbog sudara sa ledenim bregom. Prema tvrdnjama naučnika mnogo su veće šanse da se danas brodovi sudare sa ledenim bregom, nego što su bile 1912. godine. Prema današnjim proračunima naučnika, ledeni breg je mogao biti izbegnut da se za njega znalo svega 30 sekundi ranije. Navodno, breg u koji je udario Titanik star je oko 1000 godina pre naše ere.
Najbliži brod Titaniku bio je Californian, ali prema nekim tvrdnjama, radio operater je zaspao pa nije čuo SOS. Po preživele sa Titanika došao je Carpatia dva sata nakon potonuća Titanika. I Californian i Carpatia potopljeni su od strane nemačkih ratnih brodova.
Mnogo mitova kruži oko spasavanja putnika. Tvrdi se da su čamci za spasavanje bili dovoljni za sve putnike i posadu. Usled panike ni jedan čamac nije maksimalno popunjen. Kruže priče da su umesto žena i dece, prvo spasavani prva klasa, i muškarci i žene i deca. Treća klasa nije mogla u čamce dok se ne evakuiše prva. Ovu priču može da potkrepi činjenica da je 62% preživelih iz prve klase, a svega 24% iz treće klase.
Cena karte za prvu klasu najluksuznijeg broda tog vremena iznosila je 4.530 dolara, što je danas 69.600 dolara. U trećoj klasi na 700 putnika bile su svega 2 kade za kupanje. Na brodu se nalazilo 26 tek venčanih parova.
Džejms Kameron je izjavio da je njegova namera da snimi film potekla od velike želje da zaroni do olupine Titanika. Snimanje filma koštalo je više nego izgradnja broda.
Olupina broda pronađena je 73 godine nakon potonuća. Naučnici su skoro otkrili bakteriju koja jede rđu, i prema proračunima ostaci Titanika mogu opstati na morskom dnu još oko 20 godina. Nakon toga će potpuno nestati.
Zanimljiva je teorija zavere da je brod zapravo potonuo planski, da je potonuće zapravo prikriveno ubistvo nekih od najbogatijih ljudi sveta s početka 20. veka, među kojima su Džon Jakob Astor, Bendžamin Gugenhajm i Isidor Štraus.
Autor: Nevena Vićentijević
