Aleksa Šantić je bio bosanskohercegovački i srpski pesnik. Rodom je iz Mostara gde je i proveo najveći deo svog života. Detinjstvo provodi sa braćom, sestrom i bez očeve figure, koga je nakon smrti zamenio stric. Unutar trgovačke porodice nije bilo mnogo sluha za talentovanog dečaka, koji se nakon završene trgovačke škole u Trstu i Ljubljani, vraća u Mostar.
Aleksa Šantić je bio predsednik Srpskog pevačkog društva “Gusle” u Mostaru, gde je upoznao mnoge poznate književnike među kojima su Jovan Dučić, Osman Đikić, Svetozar Ćorović… Poznanstvo sa Ćorovićem i Atanasijem Šolom izrodilo je književni časopis “Zora” koji je obeležio period od 1896. do !901. godine.
Na njegovo stvaralaštvo uticala su dela Vojislava Ilića i Jovana Jovanovića Zmaja, ali i nemački pesnik Hajnrih Hajne. Najlepše njegove pesme nastaju u periodu između 1905. i 1910. godine kada se dešavaju velike društvene promene u Bosni i Hercegovini u kojima i sam učestvuje.
Tokom Prvog svetskog rata bio je zatvoren kao talac i optuživan zbog svojih pesama, ali je krajem rata izabran za člana Srpskog odbora u Mostaru.
Šantićeve pisane redove krase snažne ljubavne emocije koje se razvijaju pod snažnim uticajem sevdalinki, bošnjačkim ljubavnim pesmama. Kao takva, njegova pesma „Emina“, postaje deo narodne pesme i peva se kao sevdalinka. Njegove se pesme oslanjaju na bolna ljubavna iskustva koja je sam doživeo.
Pored ljubavnih, Šantić ostaje upamćen i po rodiljubivim pesmama, kao što je „Ostajte ovdje“ iz 1896. godine upućena bosanskim muslimanima. Među pesmama rodoljubivog karaktera ostale su „Hljeb“ ali „Mi znamo sudbu“.
Za života objavio je veliki broj pesama, među kojima su: „Anđelija“, „Nemanja“, „Pod maglom“, „Na starim ognjištima“, „Hasanaginica“, „Moja otadžbina“ i mnoge druge.
Preminuo je 2. februara 1924. godine od tuberkoloze u rodnom Mostaru.
Autor: Ana Damnjanović
