Čovek je misterija. Premda isprva lak za shvatanje, čovek ostaje zauvek nedorečen. Neki fenomeni, neke osobine, ostaju iste bez obzira na vreme koje očigledno teče. Čovek se ne menja puno, ali opet ne biva jasan do kraja. Pohlepa je jedna od stvari koje žive i onda preti da ne ode. Zašto? Što bi išla, kad ima čime da se hrani?!
Što manje znaš, to više pametuješ. Što manje imaš, to više pokazuješ. Što manje daš, više očekuješ. Nelogično, ali tako je. Zašto? Odakle dolazi želja za onim što nismo zaslužili? Zašto je čoveku oduvek slađe lako stečeno? U čemu leži razlog sreći u ovakvim situacijama? Nelogičnost ljudskog uma na delu.
Pružiš šaku, uzme ti ruku. Pohlepa, a još sazrela na nezahvalnosti – predivno! Ko nas je tome učio, ko nam je dao ideju da se radujemo nezasluženom, nezarađenom, da tražimo ono što ne zaslužujemo?
Što manje daš, više te poštuju. Kad se predaš bilo kakvom ljuskom odnosu, bivaš olako shvaćen (u nekom trenutku, izvesno). Što više pomažeš, manje su tu za tebe. Ljudi teško pamte, a brzo zaborave. Da li je tako bilo oduvek? Zašto je to slučaj i sa ljudima danas? Da li ova nesreća samo raste vremenom, sa svakom generacijom sve više? Da li je ovo prokletstvo? Ako jeste, koga da krivimo? Zašto imamo potebu da krivimo druge? Da li je ovo sve povezano? Zabuna.
U čemu je fora sa odsustvom zahvalnosti kod ljudi? Gde se krije razlog večitog nezadovoljstva i večne potrage za većim, bržim, jačim, boljim? Šta zamišljamo da je na kraju tog puta, težnje za savršenstvom? Koliko smo samo neiskreni, kada na tom putu ka savršenstvu ubeđujemo druge da ono ne postoji? U čemu je naš problem? Da li treba možda, za promenu, sada da krenemo od sebe (svako od sebe)? Da li je tako nešto realno da se dogodi, prema posmatranju sadašnjice?
Hoćemo demokratiju, ali i svi bismo da budemo vođe. Hoćemo ljubav, a šaljemo mržnju. Voleli bismo da nas neko sasluša, a odsečemo svaku reč koja nam se uputi. Hoćemo lagodne živote, ali i da ne ustanemo iz kreveta. Hoćemo uspeh, ali samo ako ima prečice. Sve bismo preko noći, bez ulaganja u bilo šta, u bilo koga, čak i u same sebe. Da li smo realni? Jedno je sigurno – živimo u zabludi da jesmo.
Ne može. Ne možeš da istrčiš maraton danas, ako si jutros prvi put potrčao. Ne možeš da tražiš pravdu, a da (u najboljem slučaju) ignorišeš loša dela. Ne možeš da očekuješ poboljšanje, a da sediš skrštenih ruku. Jednostavno, stvari ne funkcionišu tako. Kako bi bilo šta uopšte bilo u funkciji, treba da počneš od sebe – nađi svrhu svog postojanja i počni da živiš za nešto što se ne zove dobit.
Autor: Jelena Luković
