Od kada pričate? Većina progovori pre no što pruži korak. Od rođenja ne ćutimo: kada nismo govorili, mi smo plakali i ispuštali, recimo čudne zvukove. Kada ste ćutali?
Naši životi ukrašeni su zapravo najviše drugim životima koji nam, hajde da kažemo, prave društvo u ovom kratkom boravku na ovoj maloj planeti. Kroz samo prvu etapu naših života prođe toliko ljudi da im imena sada ne možemo pobrojati, a koje od vih njih i dalje pamtimo? Mišljenja sam da su to samo oni sa kojima ćutimo.
Zašto? Jer reči, ma koliko popunjavale prazninu, i same često budu prazne. Šta činimo onda kada nastane, svima dobro poznata, neprijatna tišina? Tako je, pričamo! Dakle, pričanje nas spašava od neprijatnosti, a svi smo svedoci onih tišina koje su nezgodnije od najgorih svađa.
Čak i najpričljivija osoba voli da ćuti, samo što je teško ćutati u društvu glasnih tišina čija praznina odzvanja. Potrebno je društvo za ćutanje, ali to je sasvim druga dimenzija govorenja o društvu. Ovde je bitna energija, razumevanje osobe, osećaj prijatnosti u njenom društvu. Svi se pitamo zašto je toliko teško pronaći onog koji nam prija. Nikome nije jasno kako je lakše naći temu za razgovor sa osobom apsolutno različitih interesovanja i znanja, nego što je to minut prijatnog ćutanja. Zar je toliko teško ćutati? Ume da bude toliko neprijatno, da bi i nem progovorio.
Istina je u tome da za priču nije uvek bitno razumevanje. Ne moramo razumeti čak ni poentu priče, jer ljudi ionako ne slušaju jedni druge. Možda je u tome problem. Možda se najglasnije čujemo onda kada ništa ne kažemo? Sa kim vi ćutite?
Koliko prija partija ćutanja udvoje, čudo jedno! Mnogo je onih koji za života ne pamte to. Nije li šteta živeti život, a ne iskusiti najviši među svim doživljajima? Jeste, ali sudbine mnogih imaju drugi pravac.
Možemo do prekosutra pričati sa nekim i misliti da je to-to, da smo našli osobu koja nas razume, a onda shvatimo u samo par minuta tišine da je ona tako tupa za nas. Dešava se to i nije retkost i upravo je to ono što potvrđuje tezu da nije svako za svakoga. Jednostavno, iako svi možemo da ućutimo, naša tišina nekome može biti glasnija od bombardovanja.
Retki su oni koji čine da se osetimo potpuno, da ne sumnjamo u to da smo shvaćeni, da nas čuju i razumeju pogledom u tišini. Retki su, ali naši. Samo je bitno da ne budemo dugo u neprijatnim tišinama svojom voljom, jer tako gubimo godine sjajne priče bez puštanja jednog jedinog glasa.
Neki te retke tišine zovu srodnim, neki suđenim, neki samo misle da je to velika budalaština ili čudo, ali sve se promeni onda kada se svako od nas nađe u jednoj takvoj, miloj tišini, partiji ćutanja koja kaže više od najdužeg romana.
Sa kim biste da možete da ćutite?
Autor: Jelena Luković
