Jaki na rečima, slabi na delu

Društvo

 

Neverovatno je to koliko je problem jakih reči bez nade za delo veliki i nepopravljiv! Kao da nema želje za promenom, za napretkom, za doslednošću. Naravno da je lako govoriti, ali isto toliko je i uzaludno, ukoliko se sve i uvek samo na reči i završi. Da li ste vi od onih koji se bore za dela ili jurite za par reči koje će uvek biti šaputane?

Zašto se često tako lako promeni ploča u trenutku kada ono o čemu slušamo treba da zaživi? Zašto se tada povlači sve izrečeno i zašto se tada javljaju pregrade i ograde od toga? Da li je to znak da ono što smo pričali nismo mislili ili smo se povukli pred nečim što nalazimo da je jače od nas? Postoji li još koje objašnjenje za ovo?

Nikome nije sve potaman i svako ima ponešto da doda, ali gotovo nikad to ne dođe onde i onome gde treba. Gotovo uvek negodovanje bude završeno rečima sličnim šta ja tu mogu? Čudo jedno kako naizgled snažni ljudi postanu slabašni, čak i pred najmanjom pretnjom, kako zaborave ono što misle i znaju, samo da ne stanu na žulj nekome za koga misle da je snažniji od njih. Stvar je u tome da se ljudi osećaju jakim samo onda kada ih okolina smatra takvima. Čak i najveća budala postaje pametna, čak i najplašljiviji postaje neustrašiv onda kada ga u to ubedite – a mnogo je lakše ubediti ljude da su superiorniji nego što jesu. Pa, zašto to činimo? 

Činimo to jer se mnogi životi sastoje od lažnih reči, od gorčine uvijane u sarmice. Radi čega? Radi neke koristi (materijalne ili ne, zavisi). Pitanje koje se nameće – da li je moguće da smo toliko sebični da sami sebe uskraćujemo za ono što nam je bitno? Da li je moguće da smo toliko moćni da uspemo da zaboravimo ono što nam je važno, ono za šta se borimo, ono što nas svrbi i što nam bode oči? Neverica, da li je moguće da smo u stanju to da uradimo samo zbog neke sitnice zavane prihvaćenost, dobit, šta god?

Da li jake reči proizilaze iz naših slabosti? Zašto bi jačina govorila, a onda bežala? Šta je onda ta snaga, gde je? Nema je, baš kao što nema ničeg u onom izrečenom, onom naizgled snažnom, a tako praznom (čak i sadržinski, kada bolje pogledamo).

Svi hoće promene, svi hoće boljitak, a za tako nešto bi gurali sve, osim sebe, u vatru. U toj želji mnogi gaze preko mrtvih kako bi došli do koristi (naravno, pretežno lične) i nikoga nije briga za ishod onih koji idu iza njega – kao da nas pamćenje služi do trenutka kada mi stignemo na red. U pekari bi gledali ima li hleba, samo dok ne uzmu veknu za sebe (a uzeli bi i više, jer su im oči gladne, uzeli bi duplo, poslednji hleb, a da iza čeka gomila). Često nakon zbrinjavanja sebe ljudi počnu da se jadaju drugima, odbijajući da vide brigu u njihovim očima, drhtaj u glasu, zvižduk želuca i potrese ramena. Kada i čuju tuđe brige, uglavnom odgovore sa biće bolje, a zatim ispare i ne učine ništa (a mnogi mogu). Pa, ovo čak nisu ni jake reči!

A delo? Gde je? Da li je ikada ovde bilo ili se dogodi pri individualnim spašavanjima sopstenih zadnjica (najblaže rečeno)? A dobro delo? Da li je i ono prešlo u kategoriju jakih reči ili je pak pronašlo u lepoj slici za društvene mreže? Da li je sve izgubilo smisao ili je svaki smisao promenio oblik do granice sa nevericom da pojam na koji se poziva uopšte postoji? Veliko pitanje. 

Jake reči, slaba dela? Greška. Prazna slama, nigde dela. 

Autor: Jelena Luković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *