Ludo je vreme danas. Dok težimo savršenstvu više nego ikada, zaboravimo da se na tom putu često i mnogima događa gubitak, onaj najteži za ponovno buđenje – gubitak sebe.
Zašto to radimo? Zašto dozvoljavamo da u trci za idealom prestanemo da budemo mi-mi, a druge pustimo da isto tako budu svoji? Gde se nalazi izvor te bolesti sadašnjice, da svi postajemo uniformisani – kako fizički, tako i mentalno?
Zašto je svako istupanje iz krutih formi koje je društvo uobličilo postalo neuspeh? Zašto nemamo pravo na grešku? Zašto uopšte dozvoljavamo sebi da pomislimo tako nešto? Iz kog razloga menjamo veličinu i tempo sopstvenih koraka, samo da budemo u korak s drugima? U čemu je naš problem? Da li je ovo uopšte problem? Kako vi na ovo gledate? Da li prepoznajete priču? Živite li možda jednu nalik ovoj?
Uče nas od malih nogu raznoraznim poželjnim ponašanjima i tako nas uskraćuju da mislimo i delamo na svoj način. Uče nas da je stariji uvek pametniji i da se neke reči nikad ne preispituju. Uče nas godinama šta sve ne treba da radimo, mislimo i osećamo – a kada ste čuli e ovako?!
Borimo se za slobodu od kad znamo za sebe, a drugima je svakodnevno uskraćujemo. Od deteta do studenta naše su akcije ograničene. Izvlačite pitanja na ispitu i šalju vam ideju o tome da ste slobodni? Niste. Ta pitanja su nečiji izbor i naš privid slobode, da se nahrane odgovori na pitanja koja se jave.
Zamo šta ne smemo, a šta ako je naše biće u toj kategoriji? Šta ako želimo da kažemo nije mi jasno, iako znamo da su nas za razumevanje nečega pitali radi reda? Šta ako hoćemo da kažemo šta nam smeta, a učili su nas da je lepo biti poslušan? Koga uopšte mi treba da slušamo? Ko to sluša nas?
Kad si svoj – ne valjaš, kad ličiš na druge, ti si kopija, ali poželjna kopija. Cilj je samo stopiti se s masom i u naboljem slučaju biti neprimetan, jer ako štrčiš, bićeš skraćen. Da li je suština praćenje mode ili izmena prirode čoveka, strukture društva, promena sistema, čega?
Da, teško je biti svoj, ma koliko jak da si. Nije lako, ali je oslobađajuće. Nisam slobodu videla, ali ako je dozvoljeno o njoj misliti (a briga me i da nije), onda je ovaj osećaj ono što treba da dođe. Možda je u tome i problem, jer danas je kraj puta osećaj prihvaćenosti i u tome leže svi problemi i svi netaknuti putevi (baš oni za koje mislimo da se borimo).
Budi svoj i bićeš slobodan. Kako da budeš svoj? Tu prihvaćenost potraži u sebi. Ljudi u ionako sebična bića i ne misle na druge.
Autor: Jelena Luković
