Nošenje maske je za većinu nas dosadna, ali vredna žrtva: to je jedan od najefikasnijih načina za usporavanje širenja Covid-19. Ipak, većina nas se raduje danu kada ćemo ponovo moći da otvorimo lice javnosti. One nam zamagljuju naočare i začepljuju pore; otežavaju osmeh strancima i onemogućavaju prepoznavanje prijatelja.
Ipak, neki se tajno raduju novim mandatima nošenja maski iz razloga koji se kreću od prikladnih i korisnih do složenijih i psiholoških. Nekima prija način na koji pokrivači za lice smanjuju ili menjaju interakcije koje bi u suprotnom mogle da izazovu socijalnu anksioznost. Ali da li je ovo koristan mehanizam za suočavanje – i šta se dešava kada se pandemija završi?
Neki ljudi su otkrili da maskiranje nudi oslobadjanje od pritisaka da se poštuju strogi standardi nege i izgleda. Napustili su stare rutine šminkanja, brijanja i štede novac, vreme i stres. Drugi su otkrili da im skrivanje usta pruža neočekivanu slobodu. Neki serveri restorana i maloprodajni radnici kažu da se više ne osećaju obaveznim da se lažno smeškaju kupcima, što potencijalno podiže teret emocionalnog rada.
Nošenje maske „oslobađa zaista vredne kognitivne resurse“, objašnjava Kathrin Stamoulis. psiholog i savetnik za mentalno zdravlje. „Tokom pandemije pod velikim smo stresom i bez obzira da li brinete zbog svog izgleda ili ako vas brine neko ko vas uznemirava ili zviždi, maske mogu pružiti predah od onih stvari koje nam mogu zaokupiti um kada izadjemo u javnost. Imate više slobode da meditirate ili razmišljate o onome što želite. “
Zatim postoje oni kojima maske služe kao psihološka, ali i fizička sigurnosna prepreka. Smanjuje se rizik od kontakta sa drugim ljudima. Sve što mogu da vide su naše oči. Skoro anonimani iza svoje maske, osećaju se zaštićeno – a ponekad I više povezano sa strancima koje sreću na ulici. Ona govori da javni izlasci sa maskama manje izazvaju anksioznost, jer „nečiji identitet može da se sakrije, izrazi lica ne mogu se lako analizirati, fizički aspekti anksioznosti se smanjuju (poput crvenila ili zamuckivanja utd).’’
‘Anonimnost nosi moć’, dodaje Ramani Durvasula, klinički psiholog i profesor psihologije u Los Anđelesu. „Možete se osećati kao da isprobavate drugačiju„ ulogu “i povezana očekivanja od te uloge. Maske su možda male – na kraju krajeva, ostavljaju naša tela, oči i kosu – ali prekrivanjem usta prikrivaju deo našeg emocionalnog izraza.
Iako maske mogu ponuditi privremeno odmaranje od stresnih socijalnih stiuacija, stručnjaci kažu da verovatno nisu dobar dugoročni mehanizam za suočavanje.
Mnogi tinejdžer preferiraju nastavu u Zoom-u, smatrajući ih manje stresnim od druženja sa školskim kolegama i ličnog bavljenja nastavnicima – ali dugoročno, upozorava psiholog, moraće da rade na svojoj socijalnoj anksioznosti.
Čak i za odrasle, ona kaže, „Definitivno postoji potencijal da se izgube na društvenim interakcijama koje mogu biti hranljive. Znamo da socijalne interakcije – bilo da se radi o brzom ćaskanju ili obostranom osmehu – mogu osloboditi endorfine i smanjiti nivo kortizola. “ Čak i kratki razgovori sa strancima na javnim mestima – vrsta interakcije koja je sada gotovo nemoguća – mogu nam povisiti raspoloženje; jedno istraživanje pokazalo je da se putnici u vozovima i autobusima kojima je dodeljeno da započnu razgovor sa vozačem do njih posle osećaju srećnije od onih koji sede u tišini, čak iako su bili zatvoreni u sebe.
Ipak, Stamoulis nije previše zabrinuta zbog dugoročnih posledica nošenja maski. „Ne bih mislila da bi ovo nužno bilo dobro godinama i godinama, u smislu našeg razvoja i naših emocionalnih veza, ali u ovo vreme sveopšteg gubitka i nevolje i strepnje, za neke ljude to može biti srebrna podstava. ”
Autor: Marta Mesicki
