Rekla bih da je rad nastao i razvijao se zajedno sa čovekom. Najpre je čovek pronašao način da radom sebi obezbedi ono osnovno, kako bi preživeo, poput životinjskog sveta. Kasnije je na sve razvijenije i smislenije načine ubirao plodove svog rada. Nije mnogo trebalo da se jedno društvo organizuje tako da rad bude kontrolisan od strane pojedinaca i postane jedan od kvalitetnih načina da se drugima upravlja.
Možda prvobitna ideja zaista jeste bila dobroćudna, omogućiti svima da rade i da od tog rada imaju koritsti, ali sve ono što kasnije nastaje ne govori u prilog tome. Rad se vremenom razvijao, od robovskog, preko feudalnog sve do kapitalističkog, kojim smo i mi sami zarobljeni. Već u dvadesetom veku nemački izraz “Arbeit macht frei” , koji u prevodu znači „rad oslobađa“, počinje da se prožima mnogim društvima, obećavajući nekakvu višu, duhovnu slobodu koja se samo radom može dostići. Najlakši način da se postigne ljudska poslušnost. Pitanje je da li rad zaista oslobađa ili pak okuje ljudske umove teškim lancima? Ova tema je aktuelna i danas i zato je značajno obratiti pažnju. Živimo u doba kapitalizma i uveliko ubiramo plodove industralizacije a budućnost je utoliko nepredvidiva.
Otuđenje je jedna od glavnih odlika gotovo svih savremenih društava, koja prolaze kroz mnoge, brze, manje ili veće, manje ili više značajne promene koje ostavljaju traga. Sve u želji i pokušaju da sve to ispratimo, vrlo često izgubimo pravac, a čovek vrlo lako postaje otuđen. Otuđen od sebe, svog rada, od društva i svega što ga okružuje, ali sve bliži postaje onima koji društvom upravljaju, služeći kao marioneta kapitalističkog društva. Rekla bih da nije samo neko drugi zaslužan za to, ali nije ni apsolutna moć u našim rukama. Mnogi ne pronalaze načina da se u ovaj svet uklope pa pronalaze druge. Tako su i oni koji su sasvim ukalupljeni i oni koji sasvim štrče iz svog društva, na neki način otuđeni.
Kada govorimo o otuđenosti od samog rada, ono je najprimetnije, jer smo sasvim sigurno postali deo jedne velike mašinerije koja na jedan opsesivno-kompulzivan način kontroliše svoje delove. Tako se svako odstupanje kažnjava, neposlušnost sankcioniše a uklapanje je jedino poželjno.
“Svet pripada hrabrima”, Karl Marks
Autor: Ana Damnjanović
