Iz nepoznatih razloga, kompozitorima se nikada ne ukazuje pažnja u onolikoj meri koliko zaslužuju. Maestralni geniji u današnje vreme večito su u senci savremenih muzičara, dok se klasična muzika kao stil ne vrednuje dovoljno među svakodnevnim svetom, već se na nju gleda kao na nešto vanzemaljsko i prevaziđeno, nešto što se sluša samo u posebnim prilikama i to jedino ako se baš ne može zaobići. Vreme je da se podsetimo jednog domaćeg virtuoza i velikana klasične muzike, kompozitora koji je i te kako zaslužio da se o njemu govori. Suvišno je raspravljati o tome da li je zahtevnije biti kompozitor ili dirigent, a za nekoga ko je postigao da bude maestralan na oba polja, dovoljno je reći samo njegovo ime – Petar Krstić.
Rođen je 18. Februara 1877. godine. Bio je kompozitor, muzički pedagog i dirigent, a njegova slava odjekivala je širom Jugoslavije.
Studirao je kod kompozitora Roberta Fuksa i Gvida Adlera, a nakon smrti Stevana Stojanovića Mokranjca preuzeo je posao dirigente i nastavnika Srpske muzičke škole, pored posla koji je imao u muzičkoj školi “Stanković”. Bio je šef odseka za umetnost i književnost u Ministarstvu prosvete i šef muzičkog odseka u beogradskoj Radio-stanici. Možda najveće dostignuće je to što je bio i dirigent Narodnog pozorišta u Beogradu.
Neke od njegovih najpoznatijih opera su “Zulumćar” (1927) i “Ženidba Janković Stojana” (1948). Ostao je čuven i zapamćen po svojim uvertirama, kamernim muzičkim delima i horskim delima.
Preminuo je na današnji dan, 21. januara 1957. godine, u Beogradu, gde je i rođen.
Autor: A.P.
