Milovan Glišić- Čovek koji je promenio srpsku književnost

Kultura

Milovan Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. Bio je srpski književnik i prevodilac. Glišić je začetnik humorističko – satirične pripovetke u srpskoj prozi. Jedna od najpoznatijih je i ekranizovana – “Glava šećera”. Takodje, fantaziranje je isto bio njegov fah, pa se prema njegovoj pripoveci o najpoznatijem srpskom vampiru Savi Savanoviću posle devedeset godina snimio prvi srpski horor film “Leptirica”.

Bio je niži čovek rastom, negovane brade i dostojanstvenog držanja. Filozofiju je studirao u Beogradu gde je živeo sa svojom sestrom Stankom u iznajmljenoj sobi, u vrlo lošim uslovima.

Nikada nije završio višu školu ali ga to nije omelo u svom daljem razvitku u tom segmentu života. Radio je kao glavni urednik “Novina Srbskih”, bio je direktor Državne štamparije nakon odlaska Djure Jakšića, dramaturg Narodnog pozorišta posle Zmajevog napuštanja prestonice, nakon čega se uzdigao iz siromašnog života kojim je živeo.

Bavio se prevodjenjem, uvodio je naše čitaoce u ruski i francuski svet literature i književnosti. Znatno je uticao svojim prevodima na razvoj književnog jezika I stila! Najbolji su mu i najvažniji prevodi sa ruskog “Mrtve duše”, “Taras Buljba”, od Gogolja, “Krajcerova sonata” i “Rat i mir” od Tolstoja, “Oblomov” od Gončarova. Sa francuskog je prevodio Balzaka, Merimea i druge.

Od 1879. piše i objavljuje svoja dela. Originalni književni rad Milovana Glišića nije veliki; dva pozorišna komada “Dva cvancika” i “Podvala”, dve zbirke pesama sa oko 30 većih i manjih pripovedaka. 

Kritikovanje zelenaša, činovnika i kaisara, ismevanje loših strana našeg društva, bila jej edna od najzastupljenijih tema u njegovim delima. Najpoznatija dela: “Prva brazda” , “Glava šećera” , “Roga”, “Svirač” itd.

Kosara, bila je njegova velika ljubav. Bogata naslednica, ćerka Jelene i Nikole Stefanovića. Bili su u braku od 1882-1887 godine. Naučeni su bili na drugačije načine života. Ona je bila žena na visokoj nozi, samim tim su joj kako njene mogućnosti tako i ono čemu je težila bilo van njegovog domašaja, tu se njihova ljubav “raspala”.

Voleo je da se veseli sa svojim prijateljima Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem i ostalima. Obožavao je da se šali kako na tudj tako i na svoj račun.

Penzionisan je iz političkih razloga 1898. da bi se dve godine kasnije vratio na mesto pomoćnika upravnika Narodne biblioteke u Beogradu.

Bolovao je od tuberkuloze pred kraj svoj života, od koje je i preminuo u Dubrovniku. Tamo je i sahranjen 6. februara 1908.

Autor: Marta Mesicki

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *