Od malena na poklon dobijamo igračkice poput lutkica, medvedića ili nekih drugih predmeta koji nas čine veselim i zabavljaju, i već u tom dobu se upoznajemo sa poznatim likovima iz crtanih filmova koje kasnije viđamo na televiziji, koji nam postaju omiljeni junaci i protagonisti naših igara, naši imaginarni prijatelji i drugari kojima se obraćamo za pomoć, ili za utehu, koji nam prave društvo u krevetu i čekaju sa nama da zaspimo.
Nije važno da li smo obožavatelji igračaka, crtaća, da li smo klinci ili odrasli, zreli ili detinjasti, ono što nas sve povezuje jeste činjenica da neke likove svi znamo. Kada kažem „Tom i Džeri“, moj će sagovornik, koliko god da je star, zamisliti velikog zločestog plavog mačora i malenog nestašnog miša, i prasnuće u smeh jer će se, verovatno, setiti neke njihove ujdurme. Postoje još neki takvi crtani likovi, od kojih se možda najviše izdvaja jedan medvedić, po imenu Vini Pu. Kada neko spomene ovog dasu, u glavi imamo sliku žutog debeljuškatog medu (kakav bi inače bio nego debeljuškasti), u crvenim tregericama i, vrlo verovatno, sa teglom meda, u društvu svojih ortaka. Da, utvrdili smo gradivo, to jeste Vini Pu. A ko se krije iza ovog čuvenog medveda? Ponekad se čini da su oni sasvim priča za sebe, da su nastali niotkuda, ali naše junake iz detinjstva stvaraju kreativni autori koji zaslužuju da budu poznati bar koliko i njihovi animirani prijatelji, jer bez jednih, ne bi bilo ni drugih.
Na današnji dan, 1882. godine, u Londonu, rođen je kreator Vinija Pua, Alan Aleksander Mlin. On je čovek koji je proslavio plišanog Pua, a Vini je proslavio njegovo ime. Alan je pisao, ne samo bajke i priče, novinske članke, već i pozorišne komade i filmske scenarije. Njegov otac bio je direktor škole, a majka je vaspitavala svoje troje dece, od kojih je Alan Aleksander bio najmlađi. Budući da su i njegovi roditelji bili posvećeni u vaspitavanju i obrazovanju dece, moguće je da otuda potiče njegova ljubav i zalaganje za obrazovanje i posvećivanje pisanju za decu. Studirao je matematiku, i uprkos svojim uspešnim studijama i dobrim ocenama, shvatio je da ga to ne privlači u onoj meri u kojoj je to činilo novinarstvo. Zajedno sa svjojim bratom pisao je članke, a zatim je uređivao i studentski magazin „Granta“. Braća su se potpisivala kao AKM. Stvorio je 18 poznatih predstava, drama i novela, uključujući i krimi roman „Tajna crvene kuće“.
Godine 1913. ženi se svojom ljubavi čije je ime bilo Doroti. Njihovi savremenici govorili su da su Alan i Doroti bili veoma zaljubljeni. Dokaz tome je i njeno učešće u njegovim radovima. Naime, ona je bila njegova velika podrška u nameri da postane dramski pisac. Beležila je njegove stihove i priče, a zatim ih prekucavala. Nakon sedam godina braka, oni dobijaju sina. Bili su ubeđeni da će beba biti ženskog pola, i u tom ubeđenju izabrali su ime Rouzmeri, ali iznenađenje ih je primoralo da tu odluku promene. Doroti je želela da se zove Kristofer, a Alan da se dete zove Robin, pa su postigli kompromis i dečaku dali oba imena. Tako je na svet zvanično došao Kristofer Robin Miln. Alan je u igri sa sinom dobijao inspiraciju za pisanje dečijih pesama, a u ilustracijama njegove knjige „When We Were Very Young“ pomogao mu je njegov veliki prijatelj, Ernest Hauard Šepard.
Iako je bio veliki protivnik oružanih sukoba, učestvovao je u borbama u Prvom svetskom ratu, pa je dobio i čin poručnika. 1916. godine bio je ranjen, te je vraćen u Englesku. Oporavlja se i nastavlja svoje učešće u ratu, a nakon njegovog okončanja napisao je antiratni roman „Mir s čašću“.
Znate li priču o Viniju Puu?
Kažu da je za ovo zaslužan, ne autor dela, već njegov sin Kristofer Robin. Naime, za svoj prvi rođendan, Kristofer je dobio plišanog medu Edvarda. Alan je, uzimajući Edvarda kao protagonistu, smišljao avanture kroz koje je on prolazio kako bi animirao svog sina. Kristofer je mnogo voleo životinje, pa ga je otac redovno vodio u zoološki vrt u Londonu, gde je glavna atrakcija bio meda Vinipeg. Kristoferu se ime dopalo, pa je i svog plišanog Edvarda „prekrstio“ u Vini. Za ime je zaslužan meda, a za prezime „Pu“ labud kojeg je Kristofer Robin jedanput video. Smišljajući priče o medvedu Viniju Puu, i o avanturama u kojima je razne uloge dodeljivao i raznim plišanim igračkama koje su živele u carstvu Kristoferove sobe, Miln dolazi na ideju da počne da zapisuje priče koje je izmišljao kako bi uspavljivao svog sina. Prva priča o medvediću Viniju pojavljuje se krajem decembra 1925. godine u božićnom izdanju časopisa „London evening star“. Slede epizode koje su emitovane na radiju, ali budući da su naišle da ogromno interesovanje publike, Miln odlučuje da ih sve sakupi i objavi u okviru romana. Prvo roman objavljen je 1926. godine, i kao i šro se podrazumeva, doživeo je ogroman uspeh. Priče o avanturama ovog mede prevedene su na mnoge svetske jezike, pa sada u njima uživaju deca celoga sveta. Sa odrastanjem svoga sina, Miln je sve manje pisao priče i pesme za decu. Uprkos njegovom trudu da se iskaže i istakne kao pisac nekog „ozbiljnog“ štiva, kritičari su u njemu videli samo kao dečjeg pisca, pa su ostale knjige ostale u senci dečijih romana i pisanja. „Sada je prekasno“ naslov je njegove autobiografije, koja je izdata 1939. godine, a poruka koju je želeo da pošalje njome bila je da je priroda čoveka određena nasleđem i uticajima koje je ta osoba doživela tokom detinjstva. Na taj način je želeo da poruči da je prekasno da se on promeni. Istina je da su kritičari mislili da je Alan pisac za decu, ali često nam tek čitanjem dečijih romana postanu jasne one zaista važne stvari, poput prijateljstva, ljubavi i dobrote. Deca su pažljivi slušaoci i ozbiljni čitaoci, sagovornici, mislioci, i važno je obraćati im se sa pažnjom od malih nogu, zato su Milnove zasluge mnogo veće nego da je u tolikoj meri posvećivao svoja dela svetu odraslih.
Godine 1952. doživljava moždani udar, i to ga ostavlja nepokretnim, uprkos brojnim operacijama. On, zbog ovoga, prestaje da komunicira sa sinom Kristoferom. Nakon što je pročitao sinovljev intervju u novinama, izbacuje ga iz testamenta. Potom umire, 31. januara 1956. godine.
Kako je Vini dospeo na TV?
Prema Milmovom testamentu, autorska prava nad njegovim delima dobijaju njegova supruga, Kraljevi književni fond, škola u Vestminsteru i londonski Gerik klub. Njegova žena prodaje prava na priče Stivenu Slezingeru. Nakon njegove smrti, njegova supruga prodaje prava kompaniji Volta Diznija, a on, na osnovu Milnovih priča o medi Viniju stvara crtani film koji je emitovan na njegovom kanalu. Tada popularnost ovog medvedića vrtoglavo skače, i ona traje sve do danas. I svi ostali naslednici prava prodaju Dizniju, te on ostaje jedini vlasnik.
Magazin Forbs je 2002. godine proglasio Vinija Pua najvrednijim fiktivnim likom godine, a jedino je Miki Maus vredniji od Vinija. Naravno, ovo je gledano sa finansijske strane. Pored Vinija i Mikija, tu su i mnogi nezaboravni i neodoljivi vragolani i avanturisti. Vini Pu od 2006. godine ima svoju zvezdu na holivudskog Stazi slavnih.
Originalni rukopis romana nalazi se u biblioteci Triniti koledža u Kembridžu.
Alan Aleknsander Miln je, s jedne strane, veoma tužno završio svoje životno putovanje, ali je, sa druge, ostavio mnogo svoj deci sveta, ne samo svom sinu, i to ga proslavlja i nakon smrti, i svrstava među ljude koji su zaslužni za osmehe dece širom sveta. A to je, složićete se, najvažnija i najlepša zasluga koju neko može zaslužiti.
Autor: A.P.
