Zimski raspust je završen, škole kreću sa radom, a đaci se po svemu sudeći ponovo vraćaju – malo u klupe, malo pred računare i televizore.
Naime, trenutno je odluka takva da nema nikakvih promena u načinu realizacije nastave, a situacija pandemije korona virusa čini se kao da više nije prioritet. Bilo je zahteva od strane prosvetnih radnika da se zimski raspust produži za mesec dana, ali toga neće biti. Jednostavno, nastaviće se hibridna varijanta pohađanja nastave, sa znakom pitanja na mnoge misli koje onima na čije se živote ovo direktno reflektuje.
Koliko je dobro ovo rešenje, u to nećemo zalaziti, ali sasvim je realno postaviti pitanje – da li je najbolje? Da li je zaista ovo rešenje? Da li stvarno ne postoji niti jedan drugi način za prilagođavanje ovakvoj situaciji? Koja je logika hibridnog slušanja, a sasvim tradicionalnog ocenjivanja znanja? Ovde se većinski uključuje i priča o studentima, koji ispite polažu na svojim fakultetima, a nije zanemarljiv broj ispita koji zahtevaju usmeno ispitivanje, a da se uči gradivo koje je ostalo identičnog obima kao i do sada. Nameće se pitanje – kako? Zatim slede i zašto, da li je moguće?
Veliki problem prosvetara jeste i pitanje plate, koja je izrazito niska i ne najavljuje povećanje uskoro. Tu se vraćaju pitanja s kraja prethodnog pasusa, a dodaćemo još jednom ono najvažnije – zašto?
Izgledi da će doći do poboljšanja u obrazovnom sistemu nisu veliki. Šta više, uznemirava misao da je to za mnoge nezamislivo. Da li je moguće da se u dvadeset i prvom veku govori o problemu tehnologije (koja se navodi kao glavni krivac za mnoge alternative koje bi olakšale praksu)? Da li je moguće da se skreće sa važne teme, teme o obrazovanju mladih koji treba da doprinesu zajednici? Da li je moguće da se izbegavaju promene ili je možda više verovatno da drugu ideju trenutno nemamo? Kako?
Autor: Jelena Luković
Izvor: nova.rs
