Đole Balašević ima divnih redova, a jedan od onih koji opisuje ove trenutke mnogih jeste – ne volem. A šta volem?
Volem iskrenu reč, jer danas je ona skrivena. Kao i iskren pogled, jer pogled je danas ili bezobrazan ili zatvoren. Volem i pitanja, jer danas se svi snebivaju da pitaju, a gore od bola, radoznalosti, ljutnje, strepnje…
Volem i dobar zvuk, jer to je već bledo sećanje. Isto i proleće, ali sad je zima. No, bojim se da će zime još dugo biti, iako tamo neki kažu da za nas nje nema. To ne volem. Ali volem pravdu, a posebno borbu za nju, jer nje isto nešto nema danas. Takođe, volem i slobodu, no ona preti da bude san, jer već predugo dozvoljavamo da nam udare na nju. Čoveka krasi sloboda. Oduzmite mu slobodu, ostalo neće ni zadržavati. Dakle, bez slobode, ne treba nam ništa. Sreća u nesreći, ništa sem ideje o slobodi nismo ni imali.
Hoću da volem pravo na izbor, ali u ovom životu imam pravo samo na privid toga. Kažu da se bonusi lako koriste, da je bonus iskorišćen uzdahom. Samo, brine me što se i vazduh ljuti. Vidim to kad se on zacrni, a ja zacrvenim. Zacrvene se tada i drugi, ali imam osnovane sumnje da razlog crvenila nije sramota.
Da, volem da imam obraz, ali je on danas tvrđi od gume. Volem i osmeh, što menja sjaj u očima, ali to je već davno otpisana pojava. Mislim da nam ne daju, da misle da nam je mnogo. Volem i da pričam, ali ovih dana nemam s kim. Nešto bi svi samo ćutali, gunđali. Oni što imaju snage, volje, nemaju tema, jer danas nije bilo skandala.
Volem i maštu, ali je ona otišla onog dana kada su naši životi postali radna snaga pokretne svetske trake. Šta ću, dok se sećam, ja volem.
Volem i ljude, ali danas nemam para. Nisam imala ni juče, a mislim da sam švorc i sutra. Skupa je to ljubav, pa neka ostane želja. Dok stare iskre ima. Dok je iskre, ja ću da volem.
Autor: Jelena Luković
