U čovekovoj je prirodi želja da bude prihvaćen, voljen, poštovan i u tome nema ničeg lošeg ili pogrešnog. Međutim, zaboravljamo da ako želimo poštovanje, primera radi, moramo da imamo samopoštovanje, a onda poštovanje prema onome od koga isto očekujemo. Zašto? Jer ovakve, bine stvari nisu jednosmerna ulica. Naprotiv, više traka je u pitanju, više smerova.
Želiš da te vole? Voli prvo sam sebe. Znate kako kažu, ako ne voliš sebe, neće te voleti ni drugi. Želiš da te poštuju? Počni da ceniš sebe, nema ničeg lošeg u tome da izgradiš samopoštovnje. Ovde bi valjalo da zapamtiš da ne treba da preteraš, pa postaneš narcis ili, kako bi za ovo drugo danas rekli, umišljena osoba, jer u tom slučaju si omašio drum, a ne smer.
Nema ničeg tužnijeg od čoveka koji vrišti za gram pažnje, a na tom putu niti jedna od stavki koje traži kod njega ne postoji. Tipičan primer su oni što brišu reč dostojanstvo iz rečnika prilikom traženja svoje bitnosti za druge. Moramo da shvatimo, drugima smo nebitni, sve dok im ne zatrebamo, jer su ljudi usredsređeni prvenstveno na sebe.
U trenutku kada shvatimo sebe i dođemo do svoje samodovoljnosti, možemo govoriti o potrebi drugih za našim društvom. Najbolji za druge si onda kada si najbolji sam sebi. To nije ni lako, ni teško – to se postiže kada naš um dovoljno sazri da odvojimo bitno od nebitnog. Kada se to dogodi, onda ljudi gube momenati šta drugi misle, da li me prihvataju i koliko me vole i tada nam to postaje sasvim nebitno. Valjda baš zbog toga, u tom momentu dolazimo do tačke da smo dostigli ono što smo na početku tražili. Izgleda da u životu većina želja dođe onda kada prestane da bude želja.
Ljudi stalno nešto traže i to uglavnom od drugih i u drugima. Uvek ćemo pre drugog pitati za savet i uvek ćemo pre okriviti drugoga za svoje padove. Valjda zato što nam je lakše da drugi misle za nas, umesto da mi popričamo sami sa sobom. Tu postoj i mehanizam odbrane od svoje unutrašnjosti. Od čega se branimo? Od nedovoljne konekcije sa sopstvenim bićem. Da, to nije laka bitka. Kada je reč o prebacivanju krivice, to je valjda čoveku došlo sa svim onim drugim, tipičnim ljudskim manama, u paketu. Slika pravog slabića sada se javlja pri pomisli da neko za svoje neuspehe krivi drugu osobu. No, i to je nešto na čemu možemo da poradimo kroz ovaj kratak život.
Večno tragamo za slobodom i vazda su nam drugi krivi što je nema. Teško nam je da shvatimo da sloboda zahteva hrabrost i obraz, a za to je nekada potrebno gladovati. Logično, čoveku je draži pun stomak. Stoga, ne tražite slobodu od drugih, već se naučite da je sami sebi priuštite. Zarada nagrade nikada nije laka, često ni lepa, ali cilj je valjda ta nagrada. Ne dozvolite da zaboravite po šta ste pošli, samo zato što je napolju led.
Mnogo je želja, mnogo traženja u našim životima. Malo je shvatanja za koje zahteve smo stekli uslov. Ne dozvodilte da prostite za sopstevene želje, budite hrabri i ispunite ih sami sebi. Verujte, malo je onih naših želja koje zavise od nekog drugog.
Autor: Jelena Luković
