Sergej Jesenjin jedan je od najboljih i najomiljenijih pesnika koga je iznedrila Rusija. Prefinjen lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodne duše. Veliki talenat koga su pored lirike obeležile tragične ljubavi i još tragičnija smrt. Pred kraj života lirika mu obiluje tragičnim doživljajem sveta i duševna smetenost. Ipak, nikada nije izgubio u sebi ljubav prema svemu živom, životu i otadžbini.
Rođen je 3. oktobra 1895. godine, a njegov život se tragično okončao u tridesetoj godini života, 28. decembra 1925. godine. Pripadnik je književnog pravca imažinizma. Zbog seoskog porekla, sebe je smatrao „pesnikom sela“ i u svojim pesmama dominantan je seoskih život Rusije njegovog vremena. Poeziju je počeo da piše sa svega devet godina.
Živeo je kratko, ali njegov život bio je ispunjen putovanjima, avanturama, usponima i padovima. Završio je učiteljsku školu, a nakon toga seli se u Moskvu gde je isprva radio kao mesar, zatim u štampariji. Za to vreme pohađao je i studije na istorijsko-filozofskom odseku. 1915. seli se u Sankt Peterburg gde se upoznao i družio sa istaknutim književnim stvaraocima tog vremana, među kojima su Aleksandar Blok i Andrej Beli. Zahvaljujući svojim poznanstvima postaje poznat i cenjen u književnim krugovima.
U januaru 1916. dobija poziv za Prvi svetski rat, gde je zahvaljujući poznanstvima i lično Njenom Visočanstvu Carici Aleksandri Fjodorovnoj, pred kojom je često govorio svoje pesme, dobija zvanje bolničara. 1921. sa prijateljem Aleksandom Bjumkinim putuje po Srednjoj Aziji. Svoju poeziju govorio je i u Taškentu, gde je prema rečima savremenika, voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. Bavio se i književno-izdavačkom delatnošću.
Poslednjih godina bivstvovanja njegov život odlazi u sunovrat. Mnogo je putovao po zemlji, napušta imažinizam. U novinama se često govori o njegovom alkoholizmu, vandalizmu po hotelskim sobama, svađama i antisocijalnim postupcima. Svojim ponašanjem davao je i osnova za takve novinske članke. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstoj smešta ga na psihoneurološku kliniku, a za to je znao samo mali broj bliskih prijatelja. 21. decembra napušta kliniku i odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi broj 5 hotela „Angleter“ u kojoj je i skončao svoj nestabilan život.
Njegov ljubavni život je u najmanju ruku bio turbulentan. 1913. upoznao je Anu Romanovnu koja mu je rodila sina Jurija. Kako je bio vanbračan sin, Ana je i nakon Jesenjinove smrti morala da se bori o dokazivanju očinstva. Sovjetske vlasti su Jurila streljane 1937. godine po lažnoj krivici, ali tada se prikrivala istina o porodici Jesenjin. Prema nekim tvrdnjama, Jurij je pobegao u Jugoslaviju pre streljanja, a njegovi potomci i danas žive u Srbiji.
- venčao se sa glumicom Zinaidom Rajh. Sa njom je imao kćerku Tatjanu i sina Konstantina. Tatjana se bavila novinarstvom i pisanjem, dok je Konstantin bio građevinski inženjer, fudbalski kritičar i novinar. Jesenjin je Zinaidu ostavio dok je bila trudna sa Konstantinom. Po tvrdnjama porodice, decu je često posećivao i novčano pomagao. Tatjanu i Konstantina je nakon Jesenjinove smrti usvojim Zinaidin drugi muž, reditelj Mejerhold.
Živeo je sa svojom sekretaricom Galinom Benislavski skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj. 1921. upoznaje američku plesačicu Isidoru Dankan i ženi se njom. Isidoru je pratio na nastupima po Evropi i SAD-u. Zanimljivo je da Jesenjin nije govorio strane jezike, dok je Dankanova znala samo desetak reči ruskog jezika. Smatra se da je ovim brakom samo želeo da pokaže još jednom svoju ljubavno-skandalnu stranu i da je njihov odnos bio spajanje dva stvaralaštva.
Iako je mnoge pesme posvetio glumici Avgusti Miklaševskoj, ona je priznala da je njihova ljubav bila isključivo platonska. 1924. dobio je sina Aleksandra Volpina iz romanse sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Volpin. Aleksandar je postao poznati matematičar i disident. 1925. ženi se i poslednji, treći put sa unukom čuvenog Lava Tolstoja, Sofijom Andrejevnom Tolstoj. I taj brak se ubrzo raspao, a ona je svoj život posvetila prikupljanju i očuvanju njegovog književnog opusa.
Njegova smrt obavijena je velom misterije. 28. decembra 1925. godine pronađen je mrtav u hotelu „Angleter“. Poslednju pesmu koju je napisao dan uoči smrti je „Do viđenja, druže, do viđenja“, i po svedočenju druga Erliha kome je dao pismo, pesma je bila ispisana njegovom krvlju. Po zvaničnom saopštenju izvršio je samoubistvo, ali malo ko je u to verovao. Isprva je podržavao Oktobarsku revoluciju, ali ubrzo se razočarao o čemu je vrlo glasno i otvoreno govorio. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu. Sahranjen je 31. decembra u Moskvi. Iako su sumnje oduvek postojale, tek je 2009. godine dokazano da je samoubistvo iscenirano. Smatra se da je njegovo ubistvo naručeno od strane Sovjetske vlasti. Godinu dana od njegove smrti, Galina Benislavskaja izvršila je samoubistvo na njegovom grobu.
Autor: Nevena Vićentijević
