Živimo brze živote, to je jasno. Često živimo i neizvensno, jasno. Ali zapamtite, jedno je sigurno – živimo jednom.
Nemojte dozvoliti da se kvalitet života smanji zbog sitnih znakova koji tako puno znače. Ono što svi nekako brzo zaboravljamo jeste da izrazimo zahvalnost, prvenstveno dragim ljudima. Ništa ne košta, a ulepšava dan i stvara osmeh bolje od najboljeg vina i najfinije čokolade.
Ukoliko ste se odvikli od govorenja ove reči od suštinske važnosti za vaš život, moguće je da će vam u početku, kada budete krenuli sa „povratkom otpisane“, biti pomalo čudno, možda i neprijatno. No, ono što ćete osetiti kada izgovorite to, ko kuća veliko hvala, jeste nešto predivno, milo, toplo i ljudsko.
Da, ljudsko. Već predugo izbacujemo iz ljudskog života sve ono što je ljudsko, te zaboravljamo da savršenost ne postoji, da nismo mašine, da možemo da budemo tužni, da smemo da budemo srećni i ako se to nekome ne dopada i da smo u stanju da verbalizujemo svoje osećaje. Dakle, brutalno rečeno, ne budimo životinje i izrazimo zahvalnost naglas.
Znamo, oni koji nas poznaju vide zahvalnost u našim očima. Da, ali čovek teži potvrdi, a jedina sigurna potvrda ne može biti naš pogled. Prosto rečeno, volimo da čujemo hvala, a posebno onda kada je to suština našeg delanja (npr. skuvali smo ručak ili kupili vino, šta god).
Poslednje što želimo je da ostanemo nedorečeni, zar ne? Stoga, zašto ne izjaviti to jedno hvala? Lekovit je učinak koji možete postići, i po sebe, i po druge. Nema ničeg lepšeg od sreće osobe čiji je razlog radosti naša zahvalnost na lepom gestu ili samo njenom prisustvu. Nekada nam toliko znači samo što je neko pored nas, da je jedno hvala (ti što postojiš) najmanje što možemo da učinimo.
Kako se vi osećate kada pomognete nekome, a on vam prećuti zahvalnost ili još gore, vidno je da je ne oseća? Nije lep osećaj, zar ne? Ako ovako pogledamo, shvatamo da je ovako „mala“ reč zapravo veća od planine.
Čudno je to kako je najteže reći ono što osećaš, najteže videti ono što je pred tobom. Misterija ljudskog uma! Prosto je neverovatno kako samo kratke (ali tople i slatke) izjave čine da se smešimo (baš onim smeškom na koji smo zaboravili još od perioda kretanja u osnovnu školu, kada su se svi trudili da nas uozbilje).
Ovo je pravi primer kako naše malo nekome znači mnogo. Počnite od mame, na primer, i zahvalite joj za najobičniju stvar (što vam je dodala salatu za ručkom, primera radi), pa onda vidite kako funkcioniše razgovor dva čoveka. Ne razgovor dve mašine, ne razgovor nadređenog i podređenog. Jednostavno, ljudski razgovor, sa ljudskim rečima (ovde je akcenat na oblikovanju zapovesti u molbu, na oblikovanju poslušnosti u pristojnost).
Hvala vam na izdvojenom vremenu! Na čemu ste vi zahvalni danas?
Autor: Jelena Luković
