Kuda ide ovaj svet? Nekad čovek, danas led.

Društvo

Sigurno vam se bar nekada dogodilo ili ste posvedočili nečemu takvom. Znate za one situacije očigledne oštećenosti nedužnih ljudi koje budu „iskulirane“? Pitanje je jednostavno – zašto to dozvoljavamo?

Da li je u takvim trenucima kriterijum za pobunu zapravo samo taj imamo li korist od toga ili je stvar mnogo dublja? Svakako da je ovo kompleksna pojava, ali se čini kao da je i od prvog pomalo. Hajdemo sa tim, lakšim. 

Da li je moguće biti toliko sebičan i zaboraviti na činjenice, samo zato što nas se ne tiču? Ima i do toga kako se gleda, jer iz jednog ugla može da sledi da nas se zapravo sve tiče, samo na nešto drugačiji način. I korist više nije zdrava, jer se sada samo opipljive i trošne stvari u nju računaju. Zaboravi na turu piva kao korist od bilo čega, jer to je nešto što danas nema vrednost. 

Početak priče je bio o trpljenju nepravde, a kada se krene sa analizom, dođe se do zaključka da se nepravda više ne registruje. Pa, kako da tripim ono što ne osećam?! Da li sadašnjica najavljuje nestanak nepravde? Ako je odgovor potvrdan, da li to znači da ćemo živeti u raju ili da ćemo samo biti neosvešćeni? U slučaju da nam se dogodi da u takvim okolnostima prepoznamo nepravdu, kako da objasnimo šta smo videli? Kako će nas ljudi razumeti? Da li će i nepravda otići u kofer sa istinom, u kofer potpisan „šššš“?

Svaki kofer dođe do trenutka pucanja, kada u njega više ne može ni slamka. Koja će to ljudska pojava, osećanje, osobina, biti poslednja pristigla stvar? Da li je odlazak nepravde tamo vrhunac ili može još? Jednostavno, pitanje je – ima li dalje?!

Realna priča. Videli ste dete koje dobija batine na ulici ili biva opljačkano, na primer. Da li vam je sasvim zamislivo da ste bili nemi posmatrač ili samo prolaznik koga nije briga? Možete li da zamislite da je u toj ulozi zapravo većina ljudi danas? Subjektivan osećaj je da to jeste realna mogućnost, a kako se osećate kada ste toga sada svesni? Da li vas obuzme nešto, neka želja za promenom ružne stvarnosti? Najverovatnije ćete biti ravnodušni, zar ne? U situacijama sličnim ovoj, ako pitate ljude zašto nisu reagovali možete čuti odgovor da to nje njihova stvar. Možete misliti, nije njihova stvar!

Počnemo od jednog nije moj problem, a onda dođemo u stanje ravnodušnosti za sve i otuđenosti od svega i svih. Tako onda ne čudi što ni društveni, ni politički, ni ekonomski problemi nisu naš biznis. Ne iznenađuje onda ni stanje u kome se društvo već dugo nalazi, jer stav ljudi danas postaje zabrinjavajući. Čini se kao da ćemo se večno braniti dobrom starom rečenicom koja nikad nikome nije pomogla, a to je može i gore. Da li ste čuli da je neko odlučno izgovorio HOĆU BOLJE? Naravno da ne (čast izuzecima, ali ne čuju se). 

Sve što uočimo i shvatimo da ne želimo da bude deo naših života treba da bude bitka za sebe. Međutim, lepo bi bilo da ono što ne želimo sebi, ne želimo ni drugima, te fali empatije za tuđe probleme, nepravdu. Kako je moguće da osvestimo narod i da se čuje zapravo taj glas naroda o kome se svakodnevno govori? Kako je moguće objasniti čoveku da treba da govori ono što misli, da misli ono što oseća, a da shvati da njegovim osećanjima može da se upravlja? Kako? 

 

Autor: Jelena Luković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *