Idejni tvorac romana „Mali princ”, prevedenog na preko 200 svetskih jezika (uključujući i esperanto i latinski jezik) i prodatog do sada u više od 140 miliona primeraka, živeo je bez bojazni, idući u susret dešavanjima i ispitujući smisao ljudskog postojanja, što se i očituje u gotovo svim njegovim književnim ostvarenjima.
Poreklom je iz osiromašene aristokratske porodice, rođen 29. 06. 1900. godine u Lionu u Francuskoj. Nakon iznenadne smrti oca, sa majkom, sestrama i bratom odlazi u Le Man gde završava jezuitsku školu. Školovanje uspešno nastavlja u katoličkom internatu u Francuskoj. Iznenadna smrt piščevog mlađeg brata, koji je u 15. godini života preminuo od reumatske groznice, pronašla je svoje mesto u Egziperijevom opusu. Naime, slike smrti brata kasnije će metaforično prikazati u završetku „Malog princa”.
Egziperijev život obeležilo je dvoumljenje koju od svojih dveju strasti odabrati za životni poziv: letenje ili pisanje. Pogledavši čitav autorov život, nesumnjiv je zaključak da je isprepletenost ovih disciplina bila ključna za njegov uspeh u karijerama udaljenih sfera.
Godine 1921. započinje vojnu službu i ubrzo postaje član francuske ratne avijacije. Kao pilot, radio je najpre u Maroku, a kasnije i u Parizu, gde doživljava prvu u nizu svojih nesreća u vazduhoplovstvu. Po nagovoru svoje tadašnje verenice, napušta avijaciju i posvećuje se kancelarijskom radu, sa vidno manje uspeha. Dugo vremena je profesionalno lutao, radeći kao knjigovođa, prodavac automobila, novinar koji izveštava iz Nemačke i Španije.
Ubrzo se vraća letenju, već 1926. godine. Radi za Aeropostalu između Toulousea i Dakara, a zatim postaje i vazdušni prevoznik u pustinji Sahar. Njegovo uspešno pregovaranje o sigurnom oslobađanju letača koji su bili taoci saharskih plemena, nagrađeno je od strane države Francuske ordenom Legije časti za zasluge u civilnoj aero-nautici.
Decembra 1935. Egziperi doživljava vazdušnu nesreću u Libijskoj pustinji. Nakon pada, pilot i kopilot ostaju samo sa kafom, čokoladom i šakom krekera. Izgubljeni, izgladneli i bez vode proživljavaju video i audio halucinacije. Od sigurne smrti spašava ih slučajni prolaznik, sin beduina. I ova scena iz Egziperijevog života našla je svoju refleksiju u romanu „Mali princ”.
Avijatičarska karijera Antoana de Sent Egziperija beleži svoj kraj 31. 07. 1944. godine, kada kreće u misiju izviđanja doline Rone kao pilot-izviđač savezničkih snaga u Drugom svetskom ratu. Od tada mu se gubi svaki trag. Enigma Egziperijevog nestanka pokretala je brojne teorije zavere sve do 2000. godine kada su pronađeni ostaci letilice u blizini ostrva Riu, kod Marseja. Serijski broj na pilotskoj kabiti potvrdio je autentičnost olupine, koja se sada čuva u muzeju u Buržeu kod Pariza. Nedavno je u javnost dospela izjava nemačkog pilota Horsta Riperta koji je opisao detalje obaranja aviona u kome se nalazio Egziperi i naglasio: „Da sam znao da se u njemu nalazio Egziperi, nikada ga ne bih oborio. Nisam gađao u Princa.”
Antoan de Sent Egziperi posthumno je dobio status nacionalnog heroja u Francuskoj.
Egziperijev književni opus sastoji se od romana, noveli, pripovetki, priča i književnih članaka. Značajan publicitet ostvario je nakon objavljivanja dela „Avijatičar”. Problematizovanje ljudskog života, traganja za srećom, sa umetnutim slikama iz ličnog života i avijatičarskim doživljajima okosnice su njegovih dela: „Noćni let”, „Pravac jug”, „Zemlja ljudi”, „Smisao života”, „Ratni pilot”, „Citadela”.
Svedoci smo čestih nepravdi da se čitavo Egziperijevo stvaralaštvo i celokupni životni trud svedu na jednu odrednicu: Egziperi- autor „Malog princa”. Ali, da li smemo biti ljuti na takvu nepravdu? Zar je nepravedno biti upamćen kao pisac najčitanijeg romana na svetu?
Autor: Marina Bubanja
