Nekada davno, za vreme paganske religije, verovalo se da svaki narod vodi poreklo od neke životinje. Prema rečima Veselina Čajkanovića, poreklo svakog naroda je usko povezano sa nekom životinjom i u određenom smislu, izjednačeno sa njom.
Za Srbina se veruje da je vuk. Vuk je mitski srodnik i predstavnik srpskog naroda. Vuk je lako prilagodljiv teškim uslovima i spoljnoj okolini, a njegov karakter ostaje nepromenljiv. Zato i postoji izreka – vuk dlaku menja, al ćud nikako. Ova životinja ima urođenu potrebu za slobodom. Pored slobode, u prirodi vuka je i snažno osećanje samopoštovanja i ponosa. Za vuka se kaže da ga nije moguće pripitomiti, učiniti zavisnim i poslušnim.
Jačina verovanja srpskog naroda u vukove iskazana je u imenima i prezimenima. U porodicama u kojima su deca često umirala ili se rađala bolešljiva dobijala su imena kao što su: Vuk, Vukadin, Vukašin, Vučica. Smatralo se da će im vučje ime dati snagu.
Čak je u jednom periodu srpske istorije bilo zabranjeno ubijati vukove. Sa druge strane, često su od vučje kože ili vučjih zuba pravljene amajlije za koje se verovalo da teraju zle sile.
„Bojte se, ja nisam čovek, ja sam Vuk! Ja ne pričam i ne pišem, ja zavijam. Ne zavijam što me je strah, ne zavijam što sam besan. Zavijam da bi me Čopor čuo moj, da bi me čuli Vukovi, da bi me čule Vučice, da bi me čuli Vučići, da bi me čuo Čopor moj! A kada se okupi Čopor moj, bojte se psi!“ Car Dušan Silni.
Kroz našu istoriju veličan je kult vukova. Tako se smatraju Sveti Sava, Sveti Mrata i Car Dušan Silni zaštitnicima i potomcima vukova. To su tri vučje stope našeg naroda.
Još jedan bitan pokazatelj važnosti vukova i poštovanja koje je naš narod imao za njih, govori i to da se o vukovima nikada nije pogrdno govorilo. Vuk i pas su pandani, vuk predstavlja dobro, a pas loše. Mnoge su izreke i psovke koje direktno pominju psa, vuka nikada. Verovalo se i u magijsku moć pasa, kao zlih sila. „Na psu rana, na psu i zarasla.“
Neke od osnovnih karakteristika vukova su to da su vukovi društvene životinje koje žive u čoporima. U čoporima žive radi lakšeg preživljavanja. Na vrhu čopora su alfa mužjak i alfa ženka. Hijerarhija je bitna zbog ishrane. Pare se samo alfe, dok ostatak čopora vodi brigu o mladuncima. Dakle, postoji samo jedan reproduktivan par, dok su ostali potomci tog para. U čoporu može biti od 2 do 20 vukova. Često vukovi imaju jednog partnera za ceo život. Vukovi zavijaju kao znak prisustva, kao znak da su ulovili plen ili zavijaju iz žalosti.
Nekada davno Srbi jesu bili vukovi. Držali su se zajedno, čuvali i štitili. Nisu dali na sebe i svoje. Bili su spremni na smrt zarad časti, domovine, porodice. Bili su ponosni poput vukova, samostalni, nisu dali da budu potčinjeni. Te Srbe, potomke vukova, niko nije mogao pripitomiti i oduzeti im slobodu. Sloboda je bila život, ako nema slobode nema se ni za šta živeti. Živeli su u čoporima, porodica je bila svetinja. Šta smo postali danas? Jesmo li i dalje vukovi ili smo postali psi? Da li zaista i dalje verujemo u prave vrednosti ili smo skrenuli sa vučjeg puta?
Autor: Nevena Vićentijević
