Prema imenu boginje Veste, sveštenice koje su čuvale njenu vatru dobile su naziv: vestalke. Shodno Rimskoj kulturi i vremenu u kome je većina religioznih ustanova bila namenjena samo muškarcima, žene su bile vrlo malo uključene. Zbog toga je stvoren kult vestalki za koji se smatra da datira još od vremena Rea Silvije, prve vestalke i majke Romula i Rema. Mnogi obredi posvećeni su boginji Vesti koja je bila zaštitnica doma, a njena vatra simbolizovala je domove svih Rimljana i skladnost u njima, te bi se u slučaju da se ona ugasi, očekivala velika nesreća. Uvek je po jedna sveštenica bila zadužena za čuvanje vatre koja je gorela u hramu, a bila bi kažnjena ukoliko joj se nešto dogodi.
Njihov odabir bio je vrlo komplikovan i zahtevao je od budućih vestalki da budu bez fizičkih deformacija kao i da budu inteligentne. Najvažnije, bilo je da su čedne u trenutku kada stupaju u službu i da tako ostane do kraja iste. Ukoliko bi neka ovo pravilo prekršila, bila bi živa zakopana, a njen ljubavnik pogubljen. Zbog toga su na ovu poziciju postavljane vrlo rano, dok imaju između 6 i 10 godina, kada počinje prva faza od deset godina i njihovo obučavanje. Drugi stepen je takođe desetogodišnji kada obavljaju posao sveštenice, a treći kada bi podučavale druge sveštenice. Odabir je vršila glavna vestalka ( Vestalis maxima), a za sve odluke o njihovim životima bio je zadužen njihov duhovni otac ( Pontifex maximus). Ukoliko bi neka od njih umrla dok je još uvek u službi, tada bi se učinili izuzeci u pravilima za onu koja dolazi na njeno mesto. Ipak uprkos tome što su živele po vrlo striktnim normama, u narodu bile su veoma poštovane i uživale veliki ugled. To im je često donosilo mnoge prednosti i pogodnosti, a ponajviše to što nisu zavisile od muškaraca i mogle su da poseduju svoju imovinu. Takođe su bile i veoma zaštićene, uvek u pratnji, a bio bi najstrože kažnjen onaj ko im naudi. Imale su slobodu u učestvovanju u ceremonijama, a njihova reč na sudu smatrana je apriornom istinom. Narod im je toliko verovao, da su im neki ostavljali svoje dragocenosti na čuvanje.
Na kraju svog svešteničkog staža, imale su pravo da da ostanu u hramu ili se pak povuku kada su imale pravo i da se udaju i nastave sa svojim životom nezavisno. Čak i tada nosile su sa sobom veliki ugled i obezbedile poštovanje mužu, sa kojim brak dogovara njihov duhovni otac.
Autor: Tijana Jovanović
