Pol Verlen će sličnu grupu pesnika nazvati ukletim, a Bodler ljubimcima pakla. Naše podneblje je oberučke prihvatilo prvu sintagmu i Disa nastavilo da prepoznaje kao ukletog pesnika.
Mnogo se stvari u njegovom životu, što privatnom što pesničkom, odvijalo kao po nekoj ukletoj shemi, pa mu je ova odrednica dobro legla. Jer šta je ako nije ukleto (možda pesnički vidovito?) u naslovu svoje zbirke opisati svoju buduću smrt.
Život i pesnički počeci
Vladislav Petković Dis rođen je 10. marta 1880. godine u mestu Zablaće kod Čačka. Školovanje je teklo solidno, ali na maturi je bio oboren dva puta. Dis to nije doživljavao tragično, legenda kaže da je čak pozvao predsednika komisije da nazdrave, da ga časti.
Nedovoljno školovanje će mu se kasnije zamerati, ali pesnik je, napisavši svoju prvu pesmu u sedmom razredu i to na nemačkom jeziku koji je jedva znao, pokazao šta je njegova prva ljubav i za koji put se opredeljuje. Pesma, pesma, pesma…
Kako se i može pročitati između stihova kasnijeg jednog dela – sve u životu vodi ka smrti, obojeno je smrću, čovekov život ceo je anticipacija smrti, ali pesma… Pesma je jedina nagrada čoveku za sve te patnje!
I nije mu mogao biti drugačiji dalji životni put do čist pesnički. Pali su u vodu i učiteljski zanat, i mesto carinskog službenika. Jedino je bilo bitno zapisati i zauvek sačuvati ono što se odvija u njemu, u pesničkoj duši.
Zato se uputio u Beograd. U beogradsku kafanu, tačnije, a ostalo je istorija.
Beogradska kafana s početka XX veka
Čini se da se u tom periodu sve odvijalo po kafanama. Poznanstva, razmena mišljenja, pisanje pesama.
Pesme su nastajale na licu mesta, nije bilo vremena da se slegnu, da im se filozofski, teološki, bilo kako naučno pristupi. Onako nebrušeni stihovi bi direktno iz duše ispadali. Iz čistog bola ili nostalgije. Kafana kao simbol sastajališta boema iz svih umetnosti. Puna glumaca, pisaca, utoljenih želja u alkoholu i dimu. Ali i puna nada, ambicija i još neartikulisanih misli koje tek treba stihovi da postanu.
U tom metežu izdvajao se i mršavi, visoki, pesnik razbarušene kose i malih okruglih naočara. Čovek koji se potpisivao kao DIS. Nadimak koji je kao i sve što je iz njega proizišlo trebalo da ostavi pečat večne sumnje, misterije i izmaglice. Da li je mislio na grad iz Danteovog pakla? Ili na srpski srednjovekovni zapad? Ili prosto na VlaDISlav, središnji deo svoga dugog imena.
Ostaće zauvek misterija.
Čovekov pad na zemlju ili Tamnica
Evo u 2021. godini smo, život je nesrećni pesnik izgubio pre više od sto godina. Evo i dalje kada neko spomene „Možda spava“ , „Tamnica“, „Nirvana“ svi u glas kažu DIS!
„Utopljenje duše“ (1911) započeće prološkom pesmom „Tamnica“. Dis će nam „sasuti u lice“ sve što ima da nam kaže o svom viđenju našeg rođenja i postojanja. Pali smo, dobili smo krv i telo, ali nismo krivi… Nismo znali šta sve sa tim nepromenljivim oblikom, zemaljskim utamničenjem „gratis“ ide.
Miodrag Pavlović, jedan od retkih kritičara koji je zaista želeo da zađe u „problematiku“ Disovog pesništva, će reći da je „Tamnica“ zapravo združena sva Disova lirika na jednom mestu. A da su preostale dve kultne pesme, „Nirvana“ i „Možda spava“ samo razvijenije epizode tog čovečijeg pada na zemlju. I sigurni smo da je u pravu. Da nije bilo pada, ne bi bilo ni ljubavi, ni smrti, ničega…
Možda spava sa očima izvan svakog zla
„Utopljene duše“ završiće se, simbolično odeljkom „San“ i epiloškom pesmom „Možda spava“.
Neki će vam i nakon jednog veka reći da im je ova pesma omiljena među ljubavnim stihovima, a mnogi će znati i napamet da izdeklamuju bar početni ili završni njen deo.
Zašto je to tako?
Pavlović će ovu pesmu okarakterisati kao baladu, sugestivnu baladu. Balada koja slavi lepotu mrtve drage kroz prizvuk narodne melodičnosti, i to je ono što je i čini najpotresnijom. Sve u izmaglici, u snu, nedokučivo, daleko. Da li je draga mrtva ili ne? Da li je izvestan njihov sastanak? Sve je nejasno. Jedino jasno je njena neizmerna lepota u smrti.
Skerlićeva kritika – poezija truleži i bolesničkog pesimizma
Kako je od početka do kraja pesnikovog života bilo mnogo toga ukleto, prokleto i njegova pojava, godina, tačno vreme u kojem se pojavio u pesničkom svetu bilo je tragično pogrešno.
U momentu kada kritika ima mnogo udela u razvijanju književnosti, kada su sudovi Jovana Skerlića i Bogdana Popovića „amin“ za sve, Dis se pojavljuje sa svojim novim senzibilitetom i drugačijim jezičkim konstrukcijama.
Skerlić će to odmah najoštrije osuditi. Čitav način života, stvaranja. Zameriće izraziti pesimizam, prevagu smrti nad životom, mutne misli i stihove, jednom rečju – lažni modernizam.
U celom Disovom delu on je video želju da se bude moderno, da se privuče pažnja.
I sve to i jeste tako izgledalo iz ugla kritičara kakav je bio Skerlić i samo da je malo sačekao sa svojim pesničkim ostvarenjem, ili da je malo duže živeo i stvarao, našao bi svoje mesto pod suncem.
Ali i ovako, celokupno, kada se pogleda Disovo stvaralaštvo. Pređen je jedan širok put. Od potpunog odbacivanja, nepriznavanja, pa čak i ponižavanja njegovog dela, do dela koje je značajno zbog svoje lepote i promena koje je unelo u srpsko pesništvo XX veka.
Utopljena duša
Vladislav Petković Dis posle svih borbi sa vetrenjačama, neodustajanja od svoje poezije (svoju najpoznatiju zbirku objavio je o svom trošku) svoj život je izgubio baš onako kako je i pisao – iznenada, a opet sve je vodilo ka njoj, ka smrti.
- maja 1917. godine, nesrećan, siromašan, oboleo od tuberkuloze, život je izgubio utapajući se u Jonskom moru, kod Krfa, vraćajući se u svoju domovinu.
Autor: Ljupka Cvijić
