Pesma koja nikome nije promakla, a da li je znamo i iz prvobitne perspektive?
Muzika predstavlja propratni element svakog događaja. Bilo da je u pitanju slavlje, ispraćaj ili doček, spektakl je nemoguć bez muzike, jer pesma često iskazuje ono što razgovor ne može. Čak je i sport uzbudljiviji kada sa tribina dopire glas navijača koji pesmom bodre svoj tim. Sport za koji se povezuje glasna muzika, gromko pevanje, strastveno bodrenje kluba, je fudbal. Fudbalska utakmica gotovo da nema smisla niti dušu bez navijača.
Fudbal je ljubav u dva smera. Ljubav sportiste prema terenu, prema lopti, saigračima, uspesima, svega onoga što čini sport, i ljubav navijača prema timu. U doba virusa prvo su bili ukinuti turniri, mečevi, utakmice. Zatim su igrači vraćeni na terene, ali nešto je falilo. Utakmice kao da nisu važne, kao da se ne broje. Oni koji gledaju na televiziji, jednostavno promene kanal, a igrači na terenu, kada postignu gol, shvate da taj spektakl nije imao publiku koja će slaviti, uzdisati, a sa druge strane negodovati, psovati, kliktati. Da, utakmica ume da bude cirkus, nered, haos, ali bez svega toga sport kao da nema svrhu. Čemu sve te pobede, sva ta dodavanja, uspešni pasovi, asovi, trojke, ako nakon takvog uspeha nema ko da proslavi, uzvikne, skine kapu? Neverovatno je koliko su navijači posvećeni svom timu, pa je i opravdano što pobedu ekipe za koju navijaju smatraju svojim uspehom. Neretko se čuje kako sportisti hvale svoje navijače i govore kako bez njih nisu ništa. Upravo su oni ti koji prave atmosferu, motivišu igrače, nekada i grde, kude, negoduju, ali sve sa ciljem da nesebično i sa ogromnom ljubavlju podrže svoj klub i budu deo spektakla. Sport je umetnost koja se ne scenira, film koji nema režisera, ples kojim vladaju samo oni što su slobodni da učine korake koji vode u nepoznatom pravcu. Neizvesno je da li je ljubav prema sportu veća u srcima sportista ili navijača. Zato i nije čudno što grupe navijača osmišljaju koreografije, ali i pesme koje će pevati svojim ekipama. Ruku na srce, nisu sve primerene, ali ima pesama koje su prave ode.
Postoje i one pesme koje nisu pisane za klub, za tribine, za navijanje, ali kao da su stvorene za taj momenat, kao da ne zaslužuju ništa manje nego da se nađu na tom događaju i uveličaju spektakl, a samim tim i žive večno. Neke pesme, upravo zbog ovoga, prepoznajemo gde god ih čuli, i možda nesvesno, zapevamo i u nama se probudi atmosfera i uzbuđenje kakvo osetimo samo u ovakvim scenarijima.
Postoji jedna pesma, jedan stih koji svako napamet zna, jedna himna koju navijači Liverpula veoma dobro poznaju, i izuzetno glasno pevaju. I postoji jedan čovek, koji je tu pesmu izvodio iz srca, u ime svih ljubitelja sporta. Danas, iako je taj čovek po imenu Džeri Marsden napustio ovaj svet, nikada neće biti zaboravljen zato što će živeti kroz pesmu koju, kao i njegovo ime, zna čitav svet.
Džeri Marsden, pevač britanske grupe Gerry and the Pacemakers, preminuo je juče, u 78. godini. Vest je došla od njegovog prijatelja Pita Prajsa, koji je sa velikom tugom izjavio kako je pevač posle kraće bolesti srca preminuo, uz poruku Džerijevoj ženi Polin i porodici da nikada neće hodati sami.
Dobro poznatu pesmu „You’ll Never Walk Alone“ proslavili su navijači fudbalskog kluba Liverpul, koji su je prisvojili za himnu. Ova pesma uvek je išla sa razglasa stadiona Enfild uoči početka utakmice, a zatim bi je navijači horski pevali. Tokom pandemije korona virusa, pesmu je iznova proslavio ratni heroj kapetan Tom Mur, pa se u jednom momentu našla na prvom mestu britanske top liste. Navijači Liverpula slave podvige ovim stihovima, ali ova pesma je u svom izvornom obliku veoma tužna. Iako mnogi nisu upoznati sa njenim poreklom, i znaju je kao himnu sa tribina, njene note su veoma setne i pisana je za jedan sasvim drugačiji spektakl nego što je fudbalska utakmica. Naime, predstavljena je u mjuziklu „Karusel“ Rodžersa i Hamerstina, 1945. godine. Protagonistkinja ovog mjuzikla ostaje bez muža, koji je poginuo nesrećnim slučajem, pa je njena rođaka ovom pesmom bodri i peva joj dobro poznate stihove kako bi je ohrabrila. Scena je veoma tužna jer, iako pokušava da je ohrabri, Džuli ne uspeva da otpeva pesmu sprečena suzama, pa je njega rođaka Neti peva umesto nje. Dve devojke, jedna drugoj u zagrljaju, i pesma „You’ll Never Walk Alone“, nekada simbol tuge, samoće i gubitka, a danas navijačka pesma, dirljiva su scena koju mnogi ne znaju, ali i dalje pevaju čuvene stihove. Osim na filmu, pesma je izvođena i na Brodveju, a bila je i veliki hit u Britaniji, gde je „Karusel“ stigao 1950. godine, kada su ratni ožiljci i dalje bili otvoreni, a publiku činile žene koje su ostale same, bez muževa, braće, sinova, pa su pretvorile ovu pesmu u nezvaničnu himnu, za sve one koji su ostali bez voljenih bića.
Istina je da jedan isti tekst može biti drugačije shvaćen, interpretiran, predstavljen, ali važno je znati njegovo poreklo, ukoliko smo već naučili da je pevamo i slavimo. Naredni put kada je budete slušali, obratite pažnju na reči i pokušajte da je zamislite u izvedbi koja ne uključuje stadion.
You’ll never walk alone, Polin.
Autor: A.P
