Ana Karenjina i Ema Bovari junakinje su 19. veka, iz epohe realizma. Tolstoj i Flober slikali su dve žene sličnih sudbina, ali različitih pobuda i emocija. I Ana i Ema varale su svoje muževe, živele za ljubav i stradale zbog iste.
Ana je iz visokog, aristokratskog ruskog društva. Ema iz francuske provincije, nižeg društvenog staleža. Obe su naizgled vodile idilične porodične živote, imale cenjene muževe i decu. Ako stavimo po strani prostornu udaljenost i spoljašnji okvir života, videćemo da su unutrašnji životi ove dve tragične junakinje, misli i osećanja, na potpuno različite načine njih vodile ka istom svršetku.
Na balu i jedna i druga upoznaju svoje buduće ljubavnike. Fizički obrtaji na balu najavili su njihove duševne obrtaje. Nakon bala i jedna i druga svoje muževe vide drugi očima. Pitaju se zašto su se uopšte i udale. Ne žive život koji su želele i ne vole svoje muževe. Ana poštuje svoga muža, ali ga nikada nije volela. Dok je Ema sa druge strane, verovala da voli svoga muža, ali nikada nije osećala prema njemu ono što je čitala u svojim romanima kao ljubav.
Ana voli svoga sina. On je jedina osoba koja joj fali u životu da bi bila potpuno srećna sa Vronskim. Kćer koju je imala sa Vronskim, Anju, nikada nije volela kao Serjožu. Ni Ema nije volela svoju kćer. Želela je da rodi sina, da kroz njega proživi ono što ona nije mogla. I jedna i druga kroz svoje kćerke vide svoj tragično preslikani život. Ni one neće biti srećne. I one će se udati po tuđoj želji. Sinovi su muškarci koji će imati potpuno vlast nad svojim životom i moći će da žive ono o čemu žene mogu samo da sanjaju.
Ema nije volela svoje ljubavnike, ni Leona ni Rodolfa. Kroz njih je samo živela roman. Nije bila zaljubljena u njih već u zaljubljenost i ljubav. Ema je pasionirani čitalac koji kroz život želi da projektuje ono što čita. Želi da stvori ugled, ljubav i život kakav je nalazila u romanima. Ana je, sa druge strane, volela Vronskog. Čitavo njeno biće pripadalo je tom čoveku. Ljubomora kao njena kazna, plod krivice, griža savesti vodi je u smrt. Emu u smrt vode dugovi i glava u oblacima.
Bitan je i odnos društva prema ovim nevernim ženama. Anu je društvo odbacilo. Ona više nije bila žena koja je mogla da uživa ugled i naklonost ruskog društva. Ema je bila bolje sreće. Možda jednostavno mala palanka nije želela da vidi da je ona žena koja vara svoga muža. Trudila se da izgradi ugled i prezime Bovari, da od muža i sebe stvori cenjenu porodicu. Trošila je novac gradeči imidž, a zbog dugova odlučuje sebi da oduzme život. Ani smrt donosi kaznu Vronskom i vraća ugled mužu i sinu.
Iako su ova dva romana prilično daleko vremenski od naše današnjice, oni u sebi nose univerzalne poruke. Svi mi vrlo glasno stavljamo na stub srama žene koje su prevarile svoje muževe. Društvo smo u kom je iole normalno da je muškarac taj koji vara, žena ne. Žena će biti nazivana najstrašnijim pogrdnim imenima i niko se neće zapitati –Zašto? Skloni smo da osuđujemo, ne i da pravdamo. Niko zaista ne zna kroz šta žene koje varaju prolaze. Da li su voljene, da li žive život koji žele, da li ih muževi poštuju, da li su se udale iz ljubavi, da li mogu da se razvedu i da zadrže svoju decu, ugled, poštovanje, da li imaju gde da odu kada ostave muža.
I Tolstoj i Flober, tvorci ove dve dame, nisu ih osuđivali. Trudili su se da budu objektivni, ali i da na neki način zaštite svoje junakinje. Možda bi trebalo i mi da zaštitimo svoje prijateljice, sestre, komšinice. Najlakše je osuditi. Setimo se i onoga, neka prvi baci kamen ko je bezgrešan.
Kada bi svako od nas više gledao u svoje dvorište nego u tuđe životi bi nam bili i lepši i bolji. Kada ne bismo osuđivali dali bi podršku onima koji se boje društva da iznesu svoje mišljenje, da se pokrenu, da urade ono što oduvek žele. Možda je kliše, ali živi i pusti druge da žive. Prekratko smo na ovome svetu da bi radili i živeli onako kako ne želimo. Ljudski je grešiti i ovaj život jedan koji imamo treba proživeti po sopstvenom nahođenju.
Autor: Nevena Vićentijević
