Nije hrabrost bezobrazluk

Društvo

Čovečanstvo je oduvek bilo izloženo zabludama i nema ničeg čudnog u tome. Međutim, sa sve većim napredovanjem društva oseća se i povećanje zabluda, što je nelogično. 

U vremenu u kom živimo, događaju se prilično čudne, zanimljive stvari, a izloženi katastrofalnom stanju države, u ljudima se bude kontraditornosti i pogrešna rezonovanja. Danas je postalo sasvim isto biti bezobrazan i biti hrabar. Postalo je pohvalno ponašati se nepristojno, naravno u službi hrabrosti. 

Da li je moguće da je hrabrost ovde toliko davno bila, da se pomešala sa svim onim što je  nekad bilo naspram nje? Da li je moguće da nakon izrazitog nepoštovanja sagovornika neko dobije komentar „lepo si rekao“? Da li su ljudi postali toliko uplašeni, da kada neko kaže bilo šta, samo da se suprotstavi, postaje heroj? To je prosto neprihvatljivo!

 

Živimo kao kukavice bacajući „divljake“ na „grešnike“ u nadi da će im reći bilo šta, makar to bila i samo uvreda. Da li je moguće da želimo promenu, a za nju se borimo na način koji nas danas uspešno održava na dnu? Da li mi to zapravo ne želimo ništa da menjamo? Da li smo postali tipični „uvlakači“ koji su nekada bili karakteristika samo školskih klupa, i to u dobi do četvrtog osnovne? 

Da li je siromaštvo krivo za to što smo preko noći magično postali „glupi za sebe i druge“? Možda je kivac obrazovanje, tj. izuzetno loše obrazovanje? Ljudi koji ne promatraju su opasni, a ljudi koji stvari zovu pogrešnim imenom nisu samo opasni, smrtonosni su po um i napredak. Nazivati glupost hrabrošću jednako je reći tanjir, a vidiš peškir. 

Ljude nazivamo profesionalcima, a oni su ništa drugo no ljudi bez srama. Protiv raznih sramota i katastrofa mehanizam uspešne borbe ne može biti ponašanje ravno uličnom. Upadanje u reč, pogrdna, neprimerena imenovanja, kao i nedovoljno čvrste optužbe, na primer, ono je što karakteriše deo bezobrazluka koji ovih dana niče iza svakog ćoška. 

Nije li tužno provesti život u tapšanju besramnim ljudima? Nije li greota živeti svoj život po tuđim merilima, a znati da je promena bila moguća, samo za to niko nije imao pravu hrabrost (jedinu hrabrost) i dovoljno volje? Zar je lakše posmatrati neuspelu kopiju hrabrosti? Neverovartno!

Potrebno je dostići svest o tome da biti hrabar nije lako i da ne podrazumeva sve ono što mnogi smatraju čak i suštinom hrabrosti. Vređanje nije hrabrost, to je bezobrazluk. To što vređaš one koje malo ko voli, može te učiniti prividno hrabrim, a zauvek budalom. 

Bitna stavka hrabrosti jeste čovečnost, a biti čovek je najteži životni zadatak. Imperativ za narednu godinu neka nam bude smelost, ali ona dobra stara – sa ukusom i dostojanstvom, pokrivena argumentima i manirima. 

Kako biste bili junaci, ne ponašajte se kao konji. 

Autor: Jelena Luković

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *