Ovim izrazom se označava jedna vrsta listova koja izlazi na dnevnom, nedeljnom ili mesečnom nivou a čiji bi se sadržaj mogao dovesti u pitanje. Žuta štampa je ispunjena tračevima, neproverenim informacijama, senzacijama, neistinama. Uvek je aktuelna, privlači pažnju čak i ako se zna kakvog je kvaliteta njena sadržina.
Ipak, zašto baš žuta?
Poreko žute štampe vodi još od osamdesetih godina devetnaestog veka. Ovaj period je karakterističan za američko novinarstvo, kada je bio aktuelan sukob dve velike novinarske kuće, odnosno Pulicerove i Herstove.
Od 1883. do 1895. godine najistaknutiji izdavač pisanih medija Njujorka bio je Džozef Pulicer, začetnik masovne bulevarske štampe. Najveći tiraž imao je nedeljni dodatak pod imenom „Sunday World“ koji je bio u boji lista „New York World“ i štampan je u 600 000 primeraka. Na prvencu žute štampe radili su istaknuti novinari i ilustratori toga doba u Americi.
Godine 1895. veliku pažnju čitatelja izazvao je strip Žuti dečak, autora Ričarda Autkolta, čiji je glavni junak bio dečak, obučen u žutu majicu. Naime, Žuti dečak je sasvim slučajno baš žute boje. To je bila jedna od četiri koja je mogla da se u to vreme štampa. Inače, ljubitelji te vrste stripova bili su uglavnom nižeg nivoa obrazovanja.
Iste godine pojavljuje se još jedan izdavač, Vilijam Herst, koji je svojom sposobnošću nabavio najmodernije mašine za štampanje, visokim platama privukao značajne autore i crtače i konstruisao potpuno novi stil novinarstva. Tada započinje plasiranje onih vesti koje privlače najviše pažnje, bez obzira na to koliki je stepen njihove istinitosti. Gore pomenuti, Autkolt, prešao je kod novog nadređenog, Hersta, pa je zbog toga došlo do velikih sukoba između dve najveće izdavačke kuće. Međusobna previranja prenosila su se na naslovne strane i sadržaje njihovih listova, a Žuti dečak bio je deo oba. Iz tog razloga, redaktor lista „New York Press“, Ervin Vordmen je u svojim novinama objavio kritiku na račun oba izdavača te njihov rad nazvao žutom štampom.
Žuta štampa je danas mnogo šarenija od nekadašnjeg stripa, ali je njen sadržaj jednako ispunjen nerelevantnim informacijama. Postavlja se pitanje zašto ljudi još uvek čitaju takvu vrstu „novinarskog“ sadržaja, a imaju svest o tome da ona nema veze sa istinom, teži samo da privuče pažnju i održi tiraž istog? Da li bi slobodni mediji, koji stvaraju iskrivljenu sliku stvarnosti, trebalo da preuzmu odgovornost za to?
Autor: Ana Damnjanović
