Muzika, obrazovanje, politika, trema, džez, umetnost, patriotizam, uzbuđenje – iz perspektive Vasila Hadžimanova.

-Trema je loša stvar, a uzbuđenje je odlična stvar. Treba razgraničiti između ta dva. Trema je previše blizu straha, a strah je poguban. Uzbuđenje je, sa druge strane, nešto lepo, to znači da ti je stalo, da jedva čekaš da pokažeš to što si spremio, da imaš poštovanja prema publici koja dolazi da te sluša. Ako ti je svejedno, onda nešto ne štima. 

– Ovo što se danas sluša bila je muzika koja se slušala u kafanama, tamo gde odlazi najprostiji svet, i tu je trebalo da ostane, a ona je sada postala najpopularnija, najtraženija i najskuplja, i to je propast ovog društva. Kafana je izašla napolje, i to je sada kao „mnogo dobro“, a ako ne slušaš to što se pruža, onda si čudan, izbačen iz društva i ispadaš budala.

• S obzirom na to da su Vaši roditelji slavni muzičari, a znamo da ste sa samo pet godina počeli da učite o muzici i obrazujete se u toj sferi, da li su oni o tome odlučili bez vaše želje, ili ste još u tom dobu iskazivali afinitete prema muzici? Budući da su dečaci obično orijentisani prema sportu i teško ih je nagovoriti da uče nešto lepo, jesu li Vaši roditelji samo imali sreće, ili je upravo Vaša želja bila da krenete muzički da se obrazujete tako mladi?

U to vreme, sad to zvuči kao da je bilo pre sto godina, ali bogami je skoro 50, bila je stvar opšte kulture da se dete upiše u muzičku školu, a pogotovo ako je dete iz porodice muzičara. To je bila sasvim normalna stvar, a događalo se bez ikakvih pretenzija i ambicija da se to dete muzikom bavi čitavog života. Tako sam i ja krenuo u muzičku školu veoma rano, zarad obrazovanja. Uostalom, kako sam dalje rastao i saznao različite stvari u vezi sa muzikom i obrazovanjem, ispostavilo se da muzika i te kako pomaže bilo kom detetu, bilo da ono iskazuje afinitete prema muzici ili nije preterano talentovano. Zapravo samo sviranje instrumenta pokreće različite receptore u mozgu istovremeno, što praktično nijedna druga aktivnost ne čini. Ta neka niža muzička škola je odlična kao trening za mozak, a ne nužno kao neka predispozicija da moraš da se baviš muzikom ubuduće. Naravno, kao i svaki klinac koji sa pet – šest godina krene da svira, ne želiš da vežbaš, nećeš da se maltretiraš, hoćeš da napolju igraš fudbal, tenis, ili šta već. Tu se odrazila uloga mojih roditelja, koji su mi rekli da moram da završim tu nižu školu, a kada se završila niža škola, onda sam sam shvatio da bih možda ipak mogao da odem i u srednju muzičku, jer me sad već muzika zapravo ispunjava i interesuje. U tom periodu, u srednjoj, desila se ljubav prema džezu i onda je dalje sve išlo prirodno i lako. 

• To bi značilo da ste još od doba srednje škole zavoleli džez, pre nego što ste otišli u Ameriku?

Da, ja sam već sa nekih 14-15 godina otkrio neke ploče mojih roditelja i moje tetke Bisere, i zainteresovala me je ta muzika, krenuo sam nešto da slušam, da istražujem, da nešto sviruckam. Zahvaljujući Vojinu Draškociju, našem pokojnom basisti i profesoru, koji je meni specijalno posvetio pažnju u tom periodu, kao i mnogim drugim mladim ljudima koje je izveo na put kreativne muzike, ja sam dobio neko osnovno znanje džez muzike, i onda uz tu ljubav i znanje, logičan sled je bio da odem na Berkli (u Boston), koji je škola za džez, ali i za modernu muziku generalno, i jedna od najboljih škola na svetu.

• Srednjoškolsko obrazovanje dolazi iz škole „Stevan Mokranjac“, a dalje školovanje, kao što ste i spomenuli, nastavljate u Bostonu, kakvi su Vaši utisci što se tiče muzičkog obrazovanja u Srbiji i u Americi, postoje li značajne razlike ili su u pitanju isti principi?

Naravno da postoje razlike. S jedne strane, mi u Srbiji i celoj bivšoj Jugoslaviji, imamo srednje muzičko obrazovanje, koje u mnogim zemljama ne postoji uopšte. Muzičko se uči kao čas u okviru gimazije, gde dobiješ neko opšte znanje, u americi postoje neki big-bendovi, ali je to daleko od muzičkog obrazovanja koje mi stičemo u školi, gde se ozbiljno uči harmonija, instrument, teorija, solfeđo i svi ti sitni predmeti koji čine muzičko obrazovanje. Sa druge strane, imamo jedan rigidan sistem obrazovanja koji je dosta kockast i klaustrofobičan već mnogo godina. Vidim da su stvari iste i onda kad sam ja bio klinac i sada, a prošlo je dosta. Nema mnogo mesta za unošenje nekih noviteta, nekih modernih pristupa obrazovaja, nego je tako kako je. Međutim, zahvaljujući tom obrazovanju, ja sam u Americi uspeo da ceo jedan semestar odmah istestiram, budući da oni imaju takav sistem, gde se možeš istestirati iz nekog predmeta ukoliko smatraš da poseduješ adekvatno znanje i želiš da uštediš svoje vreme, ali i novac. Što se tog klasičnog obrazovanja tiče, ja sam tamo došao sa jednim zavidno visokim nivoom obrazovanja, u odnosu na američke studente i studente iz drugih krajeva sveta, da bih se kasnije mogao fokusirati na ono šta mene interesuje, a to je džez i neke druge vrste muzike. Opet, iz nekog drugog ugla gledano, tamo postoje neki moderniji sistemi, kako upisati izborne predmete, kako sebi isprofilisati put ako znaš tačno šta želiš, a šta je ono na šta ne želiš da trošiš svoje vreme. Postoje neki obavezni predmeti, a ima i mnogo prostora za ispunjavanje takozvanih „kredita“ koje treba predati svakog semestra, i to su razni predmeti za koje se možeš opredeliti ukoliko smatraš da će ti kasnije pomoći u karijeri. Oni mogu biti vezane za produkciju, za muzički biznis, za filmsku muziku, za svakakve pravce, dok je ovde to svedeno na minimum, mi sada imamo džez odsek na beogradskoj Muzičkoj akademiji, kao i u Novom Sadu, gde sam počeo da predajem kao gostujući profesor. 

• U našoj zemlji se na predmete koji iziskuju uplitanje kreativnosti, poput muzičke i likovne kulture, gleda kao na nešto nevažno i sporedno. Još se tokom osnovne škole na to gleda sa manje pažnje, čak se časovi predviđeni za te predmete neretko posvećuju matematici, jer je važnije naučiti sa brojevima nego muziku.

Tako je, ti imaš to muzičko, likovno, ali je to samo reda radi, svi imaju petice, nije bitno. To je, naravno, pogrešno, ali generalno je ceo svet malo otišao u jednom pogrešnom pravcu gde se sve gleda kroz oči i prizmu profita i toga šta je to što donosi novac, i od čega može da se živi, što je potpuno pogrešno. Od svih mogućih profesija može da se živi ako se čovek zapravo posveti tome i veruje u to, i radi na tome svim svojim bićem. Ne možemo svi da budemo menadžeri i šta je već aktuelno. Moramo nešto i da menadžujemo, tako da ako svi budemo menadžeri, nema šta da se menadžuje. To su gluposti koje su odlike modernog doba, koje je potpuno izvrnuto naopačke. Svi mladi ljudi koji bi trebalo da jure svoje snove, svoje fantazije i mašte, potpali su pod uticaj opšteg problema: „mogu li ja od toga da platim račune?“, što je bitno, ali ako tako postave stvari, teško da će biti srećni u životu.

• Nastupali ste sa grupom „Sveti“ tokom studija u Americi. Da li je Vaš plan nakon završenog koledža bio da ostanete u Americi i tamo zasnujete bend, ili je korak da se vratite u Srbiju oduvek bio deo Vašeg plana?

 

Ja sam imao plan da završim studije tamo, a onda se tako namestilo da sam bio na studijama tokom devedesetih, koje su bile najgore. Mada, i ove sada godine mogu da se takmiče sa tim devedesetima. Za vreme rata, inflacija, sankcija i svih tih grozota kroz koje je prošao ceo ovaj region, bilo je imbecilno vraćati se ovde i pokušavati svirati džez nekome, mada je, ruku na srce, tada kada sam se vraćao na odmor, bilo više džez klubova u Beogradu i u zemlji, nego što ih ima danas. No, svejedno je logičan sled bio da se proba u Americi, nakon Bostona koji je lep grad, ali je to studentski grad, on ne pruža mogućnost da se karijera nastavi dalje. Nakon toga možete otići ili u Njujork ili u Los Anđeles, to su dva najmoćnija grada u Americi. Kao što kaže ona pesma: „If you make it here, you can make it everywhere“. Ja sam onda otišao u Njujork, jer sam ranije bio tamo pa mi se grad dopao. Proveo sam tamo dosta teških godinu dana, iako su stvari krenule u pozitivnom smislu, odnosno krenuo sam da radim kao muzički programer u jednom sjajnom studiju, krenuo sam da sviram sa najboljim mladim muzičarima koji su tada bili, a i danas su, aktuelni na toj modernoj džez sceni. Postojao je samo jedan problem, a to je da je posle pet godina meni život u Americi dojadio, u smislu da jednostavno nisam bio srećan tamo, i bez obzira na sve mogućnosti u poslovnom smislu, meni je trebala kuća, i ja sam se vratio 1997. godine, što nije bilo idealno, jer je 1999. bilo bombardovanje, međutim, sve to mi je lakše palo jer sam bio u Beogradu. To je tada bio moj izbor, i bio bi i sada. Ljudi jednostavno ne mogu da shvate kako neko može da ode iz Njujorka, pogotovo kad mu stvari krenu, ali ja sam takav potez svesno i iz srca učinio i ne kajem se. Uspeo sam da sebi kreiram prostor i našao sam ljude sa kojima mogu da sviram muziku moju želim, a opet, da živim ovde gde želim da živim.

• Koliko je džez muzika zastupljena među mladim ljudima? Tipično je da slušaju ono što je u skladu sa modom, trendovima, i ono što im se servira u klubovima, međutim, kakav je Vaš utisak o svemu tome, ima li, među mladima, onih koji za svoju dušu slušaju baš ovu vrstu muzike? 

Logično je da moraju odnekud dobiju informaciju o bilo kojoj vrsti muzike osim ove koja se 24h sata 25 godina vrti na svim medijima. Nisu oni krivi što su tako zombirani, i što je jedina vrsta muzike koja je prisutna na svim žurkama i svim kanalima, zapravo turbo-folk. Da bi došao do nečeg drugog moraš sam da se aktiviraš. Uz internet to jeste lakše, možeš da sedneš, posetiš Youtube i ukucaš šta god želiš, ali moraš znati da to postoji. Došli smo do te tačke da su mladi nezainteresovani za bilo šta osim toga što im se servira i vrlo malo njih ima inicijativu da izađe iz tog utabanog, tumornog puta koji je svima predodređen. I dalje ima dosta mladih muzičara koji sviraju džez i to dobro rade, zaljubljeni su u to i nije baš toliko crno. Publike ima i dalje, uglavnom su to ljudi od 25-30 pa nadalje. Klinci, osim ako nisu studenti džeza, i ako nisu neki drugačiji klinci, manje dolaze na svirke, ali to je naša užasna stvarnost protiv koje se ja borim kako god mogu.

• Nije retkost da se osoba koja sluša klasičnu muziku nađe u društvu koje to osuđuje, pa učini da se taj neko oseća izopšteno iz društva, ili kao čudak, kao da „nije sa ovog sveta“.

Osetna je ta filozofija mase, koja je sada jača nego ikada. Kada smo mi odrastali, krajem sedamdesetih, osamdesetih, pa i devedesetih, kao srednjoškolci, bio je blam da slušaš narodnjake. Bila je obrnuta situacija. Ti koji su slušali Lepu Brenu i slične su ćutali. Slušaju to ali ne hvale se mnogo time. Ali bilo je različitih tipova ljudi i raznovrsne muzike. Naravno, i danas postoji i hevi-metal, i tehno, i džez i rok i bluz, ali onda je svako slušao šta je želeo, a danas je sve svedeno na isto. Mladim ljudima kao da je neko izvršio lobotomiju, jer ako se pojavi neko ko sluša klasiku, on je smoren, i on je idiot. To je najopasnije od svega, što ta nazovimuzika ima mnogo veći značaj za oformljivanje jednog mladog bića nego što to neki žele da priznaju. 

Mnogi govore kako možeš promeniti kanal, pa naravno da ću promeniti, ali ako se na 25 kanala servira ista stvar, onda klinci to prihvataju. Ali ta muzika nije muzika. Svaka vrsta muzike ima svoju funkciju, ne mora biti klasična, kvalitetna pop muzika je takođe imala značajni uticaj na razvijanje jedog mladog bića. Ako imaš neki kompleksniji aranžman, kvalitetno pevanje, harmoniju, neke činioce koji nisu bazični, neku poeziju koja govori nešto drugo, nešto što treba odgonetnuti, to te tera da porazmisliš, aktivira te, tera da se razvijaš. Ovo što se danas sluša bila je muzika koja se slušala u kafanama, tamo gde odlazi najprostiji svet, i tu je trebalo da ostane, a ona je sada postala najpopularnija, najtraženija i najskuplja, i to je propast ovog društva. Kafana je izašla napolje, i to je sada kao „mnogo dobro“, a ako ne slušaš to što se pruža, onda si čudan, izbačen iz društva i ispadaš budala.

 

• Od 1997. godine, kada ste se vratili u Srbiju i osnovali svoj bend, počinjete usmeravanje prema etno muzici Balkana i džez muzici, odnosno kombinaciji ova dva pravca, odakle je potekla ta ideja? 

Ja sam sa „Svetim“ prvi put ozbiljnije krenuo da saznajem na koje načine mogu da kombinujem balkansku muziku sa drugim pravcima, sa džezom kao temeljem cele priče, a onda sam krenuo i sam, inspirisan balkanskom muzikom, i ljudima iz grupe „Sveti“ sa kojima sa svirao. Na taj način sam shvatio da ne moram ni da se fokusiram da to bude samo Balkan sa džezom, nego, budući da volim da slušam šaroliku muziku, isto tako mogu da pristupim i stvaranju svoje. To je dosta teško i treba imati ukusa i stila i osećaja, kako „smućkati“ neke žanrove koji na prvu loptu izgledaju kao da ne mogu da se spoje, ali mene to i dan danas interesuje i ne mogu da kažem ni da sam džez pijanista, niti nešto drugo, nego jednostavno muzičar i kompozitor koji je inspirisan muzikom kao takvom, odakle god ona dolazila.

 

• Aktivni ste i u svetu politike. Podržali ste kandidaturu Saše Jankovića za predsednika Republike Srbije. Šta imate da kažete na to, da li je za jednog umetnika dobro ili sigurnije da ne zadire u politička pitanja javno, budući da svaka izjava izaziva lavinu komentara?

Ljudi shvataju politiku kao nešto što je korumpirano i odvratno. Kao nešto gde se okupljaju najgori, oni koji imaju svoj interes na prvom mestu, i tu su skroz u pravu. Sa druge strane, politika bi trebalo da bude sve to što čini društvo i život. Nisam se bavio, niti ću se ikada baviti politikom, a podržavanje kandidature Saše Jankovića, koje je zavšilo neslavno, bilo je moja želja da se nešto promeni, i da neko pristojno biće konačno dođe na čelo ove države. Nemam ambicije da budem miristar, ali politika čini život, ako ne znaš ništa i ako te to ne interesuje, onda ti drugi vode kolo, a to je kod nas slučaj već decenijama. Treba dati šansu nekom novom, naučiti iz grešaka, popraviti ono što se popraviti može. Moja želja je da, kao javna ličnost, učinim ono što smatram da je obaveza svakog građanina, da budem odgovoran i pokušam da ovu zemlju napravim lepšom za sebe i za druge. Ja sam sada bojkotovao izbore jer sam smatrao da su besmisleni, i da je bojkot jedina logična odluka. Treba pokazati ljubav prema zemlji drugačije od širenja praznih parola i vike i dreke, opštih mesta. Ne priznajem tu vrstu patriotizma. 

• Osim Vaših roditelja i Vojina Draškocija kojeg ste spomenuli, možete li izdvojiti neke značajne predstavnike džez muzike koji su uticali na Vaš rad, i čija izvođenja rado slušate?

Vojin Draškoci je pre svih, jer je on bio presudan faktor u mom interesovanju za pravac u kojem sam nastavio da se razvijam. Imao sam zadovoljstvo i sreću da sviram sa raznim kolegama, Toni Kitarovski, Matija Dedić, grupa „Sveti“, Dušan Jeftović, gitarista iz Barselone, ljudi koji sa mnom sviraju u bendu, svi su fantastični. Jovan Pavlović iz Norveške, takođe je sjajan harmonikaš, sa kojim sam imao zadovoljstvo da radim. Dosta našeg sveta koji ne živi ovde, a koji su izuzetno uspešni u inostranstvu i na neki način reprezentuju našu zemlju. Gomila stranih kolega koja mi je mnogo pomogla jer sam toliko naučio od njih. Imao sam sreću da od samog starta stalno sviram sa ljudima koji su bolji od mene, tako da sam brzo učio i to je za mene najveća nagrada, da se nađeš na sceni sa nekim ko ima više iskustva i znanja od tebe i da u praksi i na sceni učiš od tih ljudi.

• Pored džeza, koji muzički pravac podržavate i u čemu privatno uživate? Slušate li svoje numere? Ima li neka koju biste izdvojili da za Vas predstavlja nešto posebno?

Slušam klasiku, džez, fusion, bluz, različite tipove rok muzike, hip-hop, afričku, latino muziku, balkansku tradicionalnu muziku, elektronsku muziku, zaista uopšte nije ni bitno kom žanru pripada, ako me nešto inspiriše i ako mi se dopada, slušaću to. Ne bih izdvajao svoje pesme jer je to teško, ali to što radim mi je najinteresantnije i to mi se najviše dopada, pa nakon nekog vremena prestane da mi se dopada, pa dođe nešto drugo, ali to je super jer je to pokazatelj da se menjam, da ne stagniram. 

 

• Klavir je divan instrument i odlukuju ga tonovi koji nisu tako tipični za džez muziku, kako ste Vi izabrali da će to biti baš klavir, a ne saksofon, truba i neki slični instrumenti? Svirate li još neki instrument pored klavira, i ako se ne varam, klavijatura?

Klavir je došao spontano, bez ikakvog plana, ali se ispostavilo da je idealan za mene, jer se mogu izraziti na tom instrumentu. Veoma rano sam krenuo da se bavim kompozicijom, klavir i gitara su mnogo zahvalnije za komponovanje. Klavijature takođe sviram od najranijih dana, i trudim se da učim i iskoristim sve tehničke i tehnološke činioce koji mogu unaprediti muziku da bude kvalitetnija. 

 

•  Kojim rečima biste opisali doživljaj koji pruža džez muzika?

Nemoguće je opisati rečima, jer je suština džeza da ne znaš šta će se desiti. Znaš da će biti dobro, lepo, uzbudljivo, ali je poenta da se na licu mesta desi nešto što je neočekivano. Stvara se nešto novo i lepo, pogotovo ako su tu ljudi sa kojima sviraš godinama i ako ste uigrani. Sve uzbuđenje i sva lepota džeza je upravo u tome što ne znaš šta će se desiti. Za razliku od nekih drugih žanrova, gde se sviraju uobičajene numere i već se zna reackija publike na to, svi pevaju refrene sa tobom i to uzbuđenje je već poznato. Ovo je sasvim nešto drugo. U slučaju džez muzike poenta je uživanje u tom nepoznatom i u razmišljanju o tome u kom će pravcu sada otići cela priča. Publika otvorena i radoznala dolazi na koncerte, bez pretpostavki i očekivanja.

• Kako cela priča izgleda kada je improvizacija u pitanju?

Postoje ljudi koji veoma dobro osluškuju i slušaju ono što se oko njih dešava. Treba munjevito brzo odreagovati na ono što ste čuli. Sve se dešava iz sekunde u sekundu i to deluje kao da je nešto tenzično i teško ali nije, kada si iskusan u tome, onda i uživaš u toj neizvesnosti u kome će pravcu otiči vaša konverzacija i interakcija, jer stvaraš materijal na licu mesta, samo za to veče, za nikad pre i nikad posle.

• Uvek se pitamo šta je ono što će naša profesija doneti nama, Vama je donela brojna priznanja na kojima Vam čestitamo, a šta je ono što izdvajate kao svoj najveći doprinos džez muzici?

Ne osećam se samo kao džez muzičar, već kao muzičar uopšte, volim da se igram sa drugim pravcima. Siguran sam da su visoki kriterijumi koje imam o stvaranju, o obrazovanju, muzici, bar nekoga inspirisali da se ponaša na taj način. Ja sam dosta toga naučio od svojih roditelja, imam pored sebe ženu koja mi je menadžer, koja je podjednako profesionalna, radimo to najozbiljnije moguće. Za mene bi svaki drugačiji pristup bio poražavajući. Pomalo deluje egomanijački da ja komentarišem, ja radim a drugi će ocentiti bolje. 

• Vaš prvi nastup, kako ga se sećate? Osećate li tremu sada pred nastup ili vremenom taj osećaj nestaje?

 

Prvog nastupa se, naravno, dobro sećam. Bio je sa baš sa Vojinom Draškocijem i sa Biserom Veletanlić, u Novom Sadu, u „Klubu 24“. Imao sam 16 godina, i bilo je okej, za nekog ko ima 16 godina i svira sa takve dve veličine, sasvim sam se dobro snašao. Trema je loša stvar, a uzbuđenje je odlična stvar. Treba razgraničiti između ta dva. Trema je previše blizu straha, a strah je poguban. Uzbuđenje je, sa druge strane, nešto lepo, to znači da ti je stalo, da jedva čekaš da pokažeš to što si spremio, da imaš poštovanje prema publici koja dolazi da te sluša. Ako ti je svejedno, onda nešto ne štima. Ne može da ti bude svejedno, ali ne sme ni da te bude strah, jer strah blokira. Najzad, tremu nemam, a uzbuđenja i te kako imam.

  

Autor: A.P.