Oko 2,5 milijarde ljudi na svetu igra video – igre, a većinu čine mladi ljudi i deca, piše PC Press. To znači jednu prostu stvar, nekada valjanje u pesku, modra kolena, žmurke, gluvi telefoni, u “fizičkom krugu prijatelja” , danas u “internet mreži sa imaginarnim prijateljstvima.” Realnost – gledanje u ekran i mirovanje. Koliko je to veliki problem više nije ni strano.
Svetska zdravstvena organizacija (WHO) najavila je krajem prošle godine, a nedavno je i službeno objavila svoju novu, 11. po redu, verziju Medjunarodne klasifikacije bolesti, u kojoj je u delu mentalnih bolesti I zavisnosti uključena i – zavisnost od igranja video – igara.
Nekada su stručnjaci smatrali da su deca koja se igraju i pričaju sa “zamišljenim prijateljima” sklona psihopatološkim simtomima. Roditelji se vrlo brinu kada uoče ovaj problem, analiziraju ga: “ Da li je sve u redu sa njim?”, kao osnovno pitanje, zatim: “ Da li mu fale prijatelji?” , “Da li je asocijalan?” , “ Kako da rešimo ovaj problem?”
- Sve je u redu sa njim.
- On ima prijatelje, on ih stvara i više nego što je potrebno time, Vaše dete je time kreativnije, biće emocionalno pristupačnije, usmerenije prema postignućima u životu.
- Ovo nije problem, problem je nešto drugo.
Problem nisu “imaginarni prijatelji” problem su “umreženi imaginarno –stvarni prijatelji” koje deca od “stvarnih” pretvaraju u “imaginarne”, jel osetite razliku u ove dve situacije?
U prvom, dete sa “zamišljenim prijateljem” nadomeštava razgovorima, igrama, komunikacijom, maštom sve ono što mu fali i čemu teži. Dok je u drugom slučaju detetu na tacni sve, a ono sklanja sa nje, seda za kompjuter i postaje “online” a u svim ovim vrednostima i napredovanjima postaje “offline”.
Naravno, ništa nije crno ili belo, pa ni ovo. Isključivo razmišljanje negativno utiče na sve. Mogu deca koja imaju “zamišljene prijatelje” da igraju igrice i obrnuto. Igranje video – igrica je zabavna stvar, ima puno pozitivnih strana. Razvija odličnu motoriku, drži oprez i pažnju, uči o neizvesnosti, slobodi, izdvojenosti. Uči se da je neuspeh deo uspeha, što je isto vrlo važno za psihički razvoj deteta. Igre su osnova kompjuterske pismenosti a ovaj oblik pismenosti je jezik budućnosti.
Istina, svi mi volimo neku igricu, bili stariji ili mladji. Prica je o mladjima koji su u uzrastu kada se razvijaju i kada na njih to utiče i negativno pored pozitivnih strana, a nevidljivo.
Suština ove teme je današnja realnost. I pitanje “ili” koje ne bi trebalo da bude. Dete sa “zamišljenim prijateljem” će ga prerasti, i naučiti puno iz toga. Deca kompjutera kad izadju iz velikih satnica “gejminga” naučiće puno. Poenta je samo da se nadju u REALNOSTI.
Autor: Marta Mesicki
