Svedoci smo svakoga dana osuđivanja ljudi, što osnovanog, što neosnovanog. Ako smemo da primetimo, više ovog drugog. U ljudskoj je prirodi usredsređenost na sopstveno biće, ali se čini kao da vremenom ova naša osobina jača toliko da su nam drugi bitni samo onda kada bismo da „nahranimo“ ego.
Da, svi smo mi egoisti – neko manje, neko više, međutim, problem je biti egoista, povući sa tim dosta predrasuda i problema koji urušavaju funkcionisanje društvene zajednice, a ne biti toga svestan ili, što dođe na isto, odbijati osvešćivanje.
Povezanost životne praznine, neuspeha, neostvarenosti (nazovimo to kako hoćemo) sa potrebom osuđivanja drugih ljudi jeste velika i zapravo ključna. Što je čovek uspešniji u onom polju koje njegova individua „zahteva“, to će on biti sigurniji od sebe i neće imati potrebu da umanji tuđu vrednost, kako bi sebe uzdigao.
Svi znamo da se do vrha ne stiže urušavanjem tuđeg brda, kao i da se lep ne postaje onda kada konkurencije nema, ali nekako veliki broj je onih koji, iako u podsvesti znaju ovo, ipak odluče da naprave „prečicu“, ne shvatajući da je to sasvim jedan drugi put – pogrešan put.
Razlog želje za osudom drugih jeste prvenstveno sopstvena nesigurnost, a njeni koreni su najrazličitiji i gotovo ni za koga isti. Za to je potrebna čvrsta konekcija sa samim sobom i volja za unapređivanjem ličnosti (svoje ličnosti). Rad na sebi ključan je za veru u sebe, a vera u sebe je bitna za uspeh. Tačnije, nema tog uspeha koji je podignut na nesigurnosti.
Puno je slučajeva koji dokazuju da će često u nas verovati drugi više no mi sami, a to nije ono čime bi trebalo da se hvalimo i na čemu ne bi trebalo da radimo. Upravo je put do istrebljenja, umanjeno rečeno, suvišnih komentara, ulaganje u sebe – kada bi svi bili u stanju da rade na sebi, kao što misle o drugima, to bi značilo zdravo društvo. Ovako, osuđeni smo da ukazuejmo na životnu grešku – grešku osude drugih.
Uglavnom, kada upitate osobu koja je izgovorila nešto „tek tako“ zašto je to izgovorila, ona neće imati valjan razlog. Ili će biti subjektivna i pozivati se na prošlost (a prošlost ne treba na takav način vraćati) ili će krenuti da „vrda“ tražeći adekvatan argument (kojeg nema). Možda, ukoliko je neko ko je makar malo u dodiru sa sobom, čujete i iskreno pokajanje i odgovor ne znam što to rekoh, ali praksa kaže da je to neuobičajena situacija. Zašto? Sećate se s početka – sa takvom osobinom, budite sigurni da sve što ne želimo jeste da ne budemo u pravu.
Sada, u vremenu u kom živimo vrlo je teško imati luksuz za samorazviće i, slobodno rečeno, kao žrtve „preživljavanja“ ljudi nemaju vremena, snage, ni volje za samorazvićem. Jednostavno, postali smo mašine za rad, koje posle tog rada imaju tek toliko vremena za najosnovnije potrebe. Od kulture konzumiramo pretežno masovnu, a osuda je najmanje što možemo da „upijemo“ takvim životom. Prilično je nezgodno naći krivca za ovu situaciju, a još je bolnije gledati urušavanje čovečnosti – svakoga dana, sve više, sve gore. Ovo vreme obiluje problemima, pa u toku pandemije virusa koja nas je zadesila reći da je osuda najveći problem može u najmanju ruku biti diskutabilno. Međutim, da li je? Da li je dovoljno uvek naći opravdanje, kao u školi za fizičko? Da li stvarno mislimo da možemo da se vadimo na situaciju? Ljude su pogađale i gore stvari, pa su ostajali ljudi. Budimo iskreni prema sebi, prema drugima. Budimo društveno odgovorni i pored maski koje posle ove konstatacije stavljamo na lice, hajde da ih iskoristimo i neke stvari prestanemo da izgovaramo. Hajde da znamo šta pričamo! Ako znamo šta smo rekli, onda iza toga možemo da stanemo. Ako samo „zalajemo“, pa pobegnemo, to je onda već izlizan scenario koji više nigde ne prolazi. Prosto, samo vraćamo čoveka unazad, a toliko smo se trudili da idemo napred!
Autor: Jelena Luković
