Vozim se pre nekoliko dana gradskim autobusom. Linija užeg centra grada. Dašak vazduha nema, ljudi kao sardine.
Autobus staje na stanici, sledi priliv novih putnika, a nijedan putnik ne izlazi.
Frustracija raste.
Pomišljam – kako li izgledamo nekome sa strane? Nekom Englezu, Francuzu, ovako primorani da dahćemo jedni drugima za vrat dok svi uredno nosimo maske.
Kakva groteska! Kakva tragikomedija u malom. Sa primesom patosa, razume se.
Ma kako li izgledamo i sami sebi sa svešću i znanjem pre nekih godinu dana?
Prolazi me jeza, ali i napad smeha, u isti mah.
Nema više straha, valjda i on ima svoje granice. Ostala je samo ravnodušnost i učestali napadi smeha usled uviđanja apsurda koji nema granice.
Ljudi se komešaju pri svakom ulasku novih. Niko ništa ne progovara, a onda…
Psovke! „Mrškanja“! Teranja „u materinu“. Stari mladima, mladi starima. Majka sa detetom, baka sa cegerom. Nebitno je! Svi u jedan glas, kao neki hor novog doba. Jedni drugima, vozaču, meni, sistemu, vlasti, koroni. „Teraju u materinu“ godinu, dan i čas, 21. vek, napredak. Jak mi vek!
Guraju se. Možda će se i fizički obračunati.
Izlazim, nije moja stanica, ali dalje ću pešaka. Ne mogu ja ovu predstavu, ne mogu toliku količinu realnosti da podnesem odjednom.
Pitanje se samo postavlja – kakvi ćemo ljudi biti u toj novoj normalnosti, posle svega ovoga?
Autor: Ljupka Cvijić
