Osamnaestog jula 2013. godine čitavu Srbiju potresla je vest da je, pretrčavajući preko pešačkog prelaza u Ustaničkoj ulici, poginula sedamnaestogodišnja Andrea Bojanić. Mladić koji je ugasio njen život danas, nakon više od sedam godina od nesrećnog događaja, slobodno šeta ulicama svog grada, verovatno i ne razmišljajući o tome da, njegovom krivicom, neko više nema tu priliku.
Danas nemamo zadovoljenu pravdu. Imamo jedino gnev, prezir, nemoć da bilo šta učinimo. Od nedavno imamo i knjigu simboličnog naziva Zločin bez kazne, da se ova nepravda nikada ne zaboravi i da nas podseti u koliko nehumanom vremenu živimo.
Kako se navodi u predgovoru, knjiga nije samo svojevrsni spomenik učenici Andrei Bojanić, već je i čas anatomije srpskog pravosuđa, hronologija protivzakonitog i antiustavnog političkog uticaja na rad sudova i svedočanstvo o jednom korumpiranom režimu na početku XXI veka u Srbiji. Knjiga sadrži hronološki poređana dešavanja od trenutka Andreine pogibije do danas. Sastoji se od spisa sa suđenja, izjava svedoka, koje su se iz dana u dan menjale, slika i detalja sa mesta nesreće, nalaza sudskih veštaka, pa sve do lažiranih video-snimaka u korist počinioca nesreće. Najpotresniji deo je, bez sumnje, tekst Andreinog oca, Save Bojanića.
Knjigu u štampanom i elektronskom izdanju priredio je novinar Filip Mladenović u saradnji sa porodicom nastradale devojke. Filip je naveo da je ova knjiga samo još jedan tužan i potresan primer nepravde. To je u suštini vrh ledenog brega mnogobrojnih sudskih slučajeva, gde okrivljeni bivaju osudjeni čak ispod zakonskog minimuma, čime se dovode u pitanje elementarni principi prava, zakonitosti i čovečnosti.
Tekst Save Bojanića objavljen je na kraju knjige, a njegov deo prenosimo u nastavku. Ostaje samo nada da će pravda pobediti. Dok to čekamo, jedno je sigurno: Sve prolazi, ali sve se ne zaboravlja.
– Nedostaje da te zagrlim i šapnem: Ćero, ovaj frajer ti je super! Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta. Meni nedostaješ još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, sa kojima smo znali da se dosađujemo. Nedostaješ na pomisao o tvom prvom pijanstvu od dve votke i pevanja po ulici i tadašnjeg fenomenalnog smeha prilikom opisivanja lepotice u bundi, koja je plakala na narodnjake. Koristili smo te naše male talente i od njih pravili najlepše ludorije. Ljudi su voleli da nas slušaju ili gledaju.
Autor: Jelena Ćetković
