Svako od nas je u pojedinim delovima života nešto čekao. Ili nekoga. Jedino vreme do sada nikoga nije sačekalo. Ono prolazi, teče bez prestanka i ne stignemo ni da trepnemo, a danas već postane juče. Čovek koji nam je rečima najbolje predočio besmislenost čekanja i prolaznost vremena je, bez sumnje, Semjuel Beket, i to u svom najpoznatijem delu, Čekajući Godoa. Ovo delo postalo je sinonim za čekanje.
Semjuel Beket bio je književnik, prevodilac i pozorišni i filmski reditelj. Rođen je 13. aprila 1906. godine u dablinskom predgrađu Foksrok, u Irskoj. Od 1938. godine živeo je u Francuskoj i pisao na francuskom jeziku, jer je smatrao da on savršeno odgovara njegovom stilu. Potom je ta svoja dela prevodio na engleski jezik.
Prvo delo, kratku priču pod nazivom Pretpostavka, napisao je 1929. godine, i to po uzoru na stvaralaštvo svog prijatelja Džejmsa Džojsa. Međutim, svetsku slavu donelo mu je pisanje drama, pa se zbog toga često naziva ocem moderne drame. Delo koje je obeležilo njegovo stvaralaštvo je drama Čekajući Godoa, u kojoj je temeljno prikazao besciljnost ljudskog života. Delo je objavljeno 1952. godine, a premijerno prikazano naredne.
U njegovim dramama nema prave radnje. Umesto fabule preovladavaju karakteristike likova. Njegovi junaci su najčešće stari i skitnice, nemi, slepi, gluvi i melanholični. U njihovom govoru mnogo je nepovezanosti, ćutanja, ponavljanja reči koje su bez smisla, koje su naizgled veliko ništa, a u suštini su veoma značajne. Kako bi svoje junake prikazao na najbolji način, Semjuel je često posmatrao ponašanje ljudi oko sebe. Želeo je da minimalizam reči njegovih junaka prodre u srž istine, da pokrene čitaoca i ne ostavi ga ravnodušnim. Želeo je da čitaoci na različite načine dožive njegova dela. Zbog svih tih karakteristika njegovog stvaralaštva, Beket se smatra ključnom figurom teorije apsurda.
Ne hteti reći, ne znati šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti.
Semjuel Beket svrstava se u red najznačajnijih svetskih pisaca XX veka. Godine 1969. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Pošto je i sam bio poput svojih junaka, povučen, ćutljiv, nije voleo da se javno eksponira. Prihvatio je nagradu, ali se nije pojavio na njenoj dodeli.
Preminuo je u Parizu, 22. decembra 1989. godine. Na njegovom spomeniku uklesane su njegove reči: Bilo koja boja, sve dok je siva.
Autor: Jelena Ćetković
