Danas je 22. decembar – Dan Jugoslovenske narodne armije (Dan armije). Doduše, više nije, on se nekada obeležavao i bio je praznik oružanih snaga SFRJ i ustavnovljen je naredbom Josifa Broza Tita godine 1947. baš na današnji dan.
Bio je ovo dan sećanja na 1941. godinu i dan kada je formirana Prva proleterska udarna brigade – prva operativna i regularna jedinica Narodnooslobodilačke vojske.
Svake godine, Savezni sekreterijat za narodnu odbranu je u čast Dana armije dodeljivao nagradu Dvadeset drugi decembar, a jubilarne spomen-medalje Savezni sekretarijat je dodeljivao povodom svake desetogodišnjice JNA.
Sećanje na ovaj dan vraća nas razmišljanju o jednoj važnoj temi. Važnoj za koga? Za svakog od nas – ne samo za pojedince, ne samo za institucije. Sigurno da ste već prešli na razmišljanje, a predmet misli je svakako služenje vojnog roka. Mlađi među nama možda ne misle puno u tom pravcu, a upravo razlog za to jeste činjenica da vojni rok u Srbiji nije obavezan, kao što je to pre bio slučaj.
Pitanje je da li je ova situacije neodsluženja vojnog roka dobra u globalu i isto tako je pitanje da li je korisna, ali činjenica je da se okolnosti menjaju i da je razlika između nekad i sad mnogo veća nego kada je sad bilo vreme u veku koji je prošao (prošao baš kao i praznik koji bi se obeležavao danas).
Da li su razlozi za neobaveznost finansije koje vojni rok čini problemom za državu ili je to odredba u Ustavu naše zemlje, koja se vodi ljudskim pravom povezanim sa obaveznom upotrebom oružja? Da li su razlozi praktični ili su vođeni isključivo pravnim okolnostima? Mnogo je razloga koji se ovde mogu izneti, ali malo je odgovora koje možemo razumeti. Međutim, energija koju građani šalju kada je ova tema u pitanju jeste priželjkivanje ponovnog uvođenja vojnog roka, podrazumeva se obaveznog.
Da li se ljudima dopada da mogu nešto prepričavati čitavog života u drušvu? Da li im je dosadno u životu? Da li vole akciju? Da li mi to zapravo imamo veliki broj patriota? I ovde je puno puteva koji vode otkrivanju uzroka stava ljudi za ponovnim uvođenjem vojnog roka, te ostaje da vidimo kako će se razvijati ova ideja kroz vreme.
Stvari trenutno stoje tako da se stiče utisak da ovo mišljenje dele pretežno ljudi koji su u godinama, a za omladinu se ovo čini kao još uvek neispitan teren, koji preti da zamrsi život i sve ono što uz dvadesete ide, a to su provod, školovanje i karijera.
Pitali smo ljude koji su služili vojsku, evo šta su nam rekli:
- Mislim da treba da se služi vojni rok i da treba ponovo da se uvede da to bude obavezno, jer svaka država treba da ima neku vojsku. To ne mora biti puno – mi nismo finansijski ni bogati, ni ovako kvalitetni, da bismo plaćali kvalitetnu vojsku, tako da veći broj vojnika spremnih za odbranu otadžbine jeste potreban. Tu mislim i na žene, ne samo muškarce, ali bih rekao da je moje mišljenje da im ne bi trebalo dati najteže i visokorizične zadatke.
Prilikom razgovora uspeli smo da saznamo i puno zanimljivih priča iz vojske, a ovo su neke od njih:
- Kao jednu od uspomena, ovaj čovek imao čukljeve. Zašto? Od vojničke čizme koja ga je žuljala, ali znate kako je to u vojsci – koga briga što vojnika žulja čizma!
- Za vojsku je trpelo i lice, pa je puženje u sred leta po prašini donelo mnoštvo bubuljica od znoja.
- Tuširanje je bilo kolektivno, a plafon “bušan”. Posle toga nije bilo stidljivih! Da, tuširanje je isto bilo po komandi: kvase se svi, onda se voda zavije; sapunjaju se svi, onda se isperu ekstremno brzo i to je to. Ko ne stigne da se ispere, nema kome da se žali i za njega je tuširanje završeno kao i za sve druge.
- Jedna od zanimljivih priča iz vojske jeste krađa čarapa. Pošto su se čarape prale jednom nedeljno, što je veoma kriminalno, vojnici su se dosetili da svoje mlađe kolege “pokradu”. Čičak sa uniformi su sekli kačili ga na viljuške koje su uvijali, a zatim povezivali sa kanapom. Pošto su ovi mlađi, koji su bili sprat niže, sušili čarape na prozoru, ovi su uz pomoć ove improvizacije “kačili” čarape i uzimali. Tu se napravila čitava pometnja, jer su “pokradeni” krivili čak i jedni druge, sve dok jednom prilikom u toj “akciji krađe čarapa” nije pala jedna čarapa dole stražaru “pred nos”. On je pogledao i imao šta da vidi.
Na pitanje da li se seća proslave ovog praznika, dobili smo lep odgovor. Parafraziramo, kao i do sada:
- Organizovali su priredbu, gde su vojnici prikazivali neke od svojih sposobnosti, prema afinitetima. Sad, neki su imali nastup u vidu lomljenja daski, jer se npr. Bave tekvondom. Da, lokalno stanovništvo je dolazilo isto, primera radi. Seća se da im je za praznik pevala Tajči, koja je tada još uvek bila tinejdžerka, kasnije se proslavila.
Takođe, saznali smo da je važilo pravilo da je najbolje bilo biti vojnik u Bosni. U vreme osamdesetih počele su nacionalne netrepeljivosti, pa ako ste bili vojnik u Hrvatskoj, na primer, niste mogli da dobijete hleb, već samo “kruh” ako zatražite, dok je u Bosni bio slučaj da vojnik nikak nije mogao da plati piće – to su činili civili, sasvim dobrovoljno, jer su voleli vojsku.
- Situacija je bila takva da su svaki mesec bile dozvoljene posete, pa su tako vojnicima mogle da dolaze devojke, čak i da prenoće. Isto, vojnici su imali pravo na izlazak, retko, ali su imali i bio je ograničen. Kao slučaj Pepeljuge, tako nešto.
Sagovornik koji je iz starije generacije, u rangu sadašnjih deka, pričao je isto o vojsci:
- Pri odrađivanju vežbi na uzvik STOJ svi vojnici morali su da legnu. Nebrojano puta su ga vraćali kada je izbegavao da legne baš na mestu gde se zatekao, a to je redio kako bi zaobišao bare i slično. Onda se sve radi ispočetka.
Ovo može da potvrdi i prvi sagovornik, koji i danas vuče “traumu” iz vojske:
- Na uzvik OSTAV, NE VALJA sve se radilo ispočetka. Bilo je neko penjanje uz “rep” aviona, ali to je moralo da se uradi brzo i nečujno. Ukoliko bi se bilo šta čulo, sve bi se radilo ispočetka. Tako je on zauvek promenio hod i postao nečujan.
Živimo u 2020. godini. Podsetićemo vas, ako ste na tren zaboravili – u godini pandemije virusa Korona koji nas je, uslovno rečeno, mobilisao sve. Živimo u nekom sasvim drugačijem vremenu nego što je bilo vreme čije ponovno uvođenje ovde pominjemo. Ovo je svet tehnologije i hladnog rata informacijama. Prisećamo se oružja i maskirnih uniformi, a svakoga dana živimo online rat, koga skoro da i nismo svesni.
Da, danas je Dan armije, danas je 22. decembar. Ovo treba da znamo i bilo bi lepo da znamo i ponešto o tom vremenu. Međitim, kakvog ste mišljenja kada je reč o kombinaciji savremenog momenta i priče davnog vremena?
Pojednostavićemo – da li ste za ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka?
Pripremila: Jelena Luković
Izvor: sr.wikipedia.org/
