Zvezde nas napuštaju jer je intenzitet njihovog sjaja veći na nebu nego pod svetlima reflektora.

Čitavih pet godina domaći sport živi siromašniji za jedno veliko ime. Na današnji dan poražen je, od strane nevidljivog protivnika, proslavljeni srpski odbojkaš, Dejan Brđović.

Za svet odbojke, ali i za poštovaoce i ljubitelje sporta uopšte, ovo je zaista jedan od najbolnijih poraza ove decenije.

Rođen je u Kraljevu, pre samo 54 godine, dakle davne 1966. godine, odbojkaški trener, nekadašnji kapiten odbojkaške reprezentacije SR Jugoslavije, Dejan Brđović. Bio je čovek, otac, prijatelj, odbojkaš, selektor, ali i pored svih ovih divnih uloga, ovo veliko plemenito srce nije uspelo savladati smrt. Preminuo je na današnji dan, na veliko iznenađenje članova porodice, sa kojima je planirao da provede novogodišnje praznike, na zaprepašćenje prijatelja, fanova, saigrača, i uneo neizmernu tugu u srca svih koji su znali da poštuju talenat i sport. Od 2015. godine, čitavih pet godina, domaći sport živi siromašniji za jedno veliko ime. U ime sećanja na njegovu jedinstvenu karijeru i njegov doprinos sportu, prisetimo se čime je zaslužio mesto među legendama odbojke.

Malim ali sigurnim stopama, prve odbojkaške korake načinio je u dresu odbojkaškog kluba „Žiča“, a nakon perioda provedenog postizanjem uspeha za ovaj tim, na samom početku svoje blistave karijere, nastavlja da sija u bojama odbojkaškog kluba „Ribnica“, iz Kraljeva. Može se reći da je ovo bio klub u kome je izgradio svoju igračku karijeru, odakle je bio počastvovan da dobije broj na dresu državne reprezentacije. Godine 1984. odlučuje se na prelazak u beogradski klub „Crvena zvezda“, a ovaj transfer izazvao je burne reakcije u svetu odbojke. U sezoni 1989/90, „Zvezda“ je zauzela treće mesto u nacionalnom šampionatu, 1991/91 osvaja drugo mesto i odnosi pehar pobednika Kupa. Pored domaćih timova, igrao je i za ekipe iz Italije i Grčke, ali je pred kraj svoje igračke karijere ponovo odenuo dres „Radničkog“ iz Kragujevca, 2006. godine.

Kraj igračke karijere bio je, za njega, epilog samo jedne epohe u svetu odbojke, a on je nastavio da blješti sa stolice. Naime, njegova trenerska karijera započinje u sezoni 2006/07, iz lože kragujevačkog „Radničkog“, koji je, ovoga puta, sa druge strane terena uspešno vodio do velikih trofeja. Ne samo odbojkaši, već su i odbojkašice imale čast da ih trenira ovaj čovek, jer posle „Radničkog“ trener je ženske ekipe „Asistel“ iz Novare, a zatim „Baku Rabite“ iz Azerbejdžana. Ipak, nalik finišu igračke karijere, još jednom se vraća u rodnu zemlju, i krajem 2009. godine preuzima funkciju generalnog direktora Odbojkaškog kluba „Ribnica“ iz Kraljeva. Njegov nemirni duh raskida ugovor sa ovim klubom godinu dana ranije od predviđenog roka. Ovaj čovek odigrao je neverovatnih 300 utakmica za reprezentaciju svoje zemlje. A smrt ga je, iznenada i na veliku tragediju, zatekla dok je radio kao trener tima poljskog „Šćećina“.

Vešću da je smrt zakucala na vrata Dejana Brđovića, i iznenada odnela njegov život, zaprepašćena je bila porodica, ali i brojne kolege koje su ostale u neverici, pretraživajući i proveravajući verodostojnost ove informacije. Čitava javnost doživela je stravičan udarac, a o veličini ovog čoveka, osim njegovih 196 cm visine, govori i način na koji je ispraćen na večiti počinak.

Nakon opela, orkestar Vatrogasnog doma iz Kraljeva odsvirao je melodiju pesme „Moji drugovi“, a kovčeg su nosili njegovi saigrači iz reprezentacije. Uz žalosnu melodiju pesme „Tiho noći“, ispraćen je ka vratima Raja, na groblju rodne Žiče. Napustio je ovaj svet veoma mlad, sa samo 49 godina, a nakon pet godina od njegovog odlaska, ostaje nam da slavimo život i da se prisećamo njegovih brojnih i besprekornih uspeha.

Sigurno je da se ovakvih igrača, kao što je bio Dejan Brđović, neće roditi mnogo, ali je za sobom, osim spektakularne karijere, ostavio dijamante koji rade na tome da briljiraju poput oca, i koji ponosno nose njegovo prezime na dresu svojih odbojkaških klubova, ćerku Aleksandru i sina Aleksu.

Legende nikada ne umiru, niti vreme ima moć da na njih baci senku zaborava. Njihova dela žive zauvek.

Autor: A. Pavlović