Na današnji dan 20. decembra 1355. umro je junak, vojskovodja, zakonodavac veliki Stefan Dušan Nemanjić Silni.
U njegovo vreme Srpska država bila je najveća I najmoćnija u svojoj istoriji. Bio je najznačajniji car svih Južnih Slovena. Njegovo carstvo je obuvatalo teritorije današnje Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Albanije, Makedonije, Bugarske i Grčke. Na prestolu je bio (1331-1355.) Bio je i u bukvalnom smislu najveći, imao je preko dva metra visine. Uzrok njegove smrti nikada nije utvrđen, umro je mlad i u punoj snazi spremajući se da osvoji Carigrad. Postoje pretpostavke da je dobio epileptični napad, moždani udar ili da se otrovao. Jedni smatraju da je bio osvajač, drugi da je bio oslobodilac, jedno je sigurno, bio je u redu najmoćnijih vladara Evrope. Rodjen je 1308. Bio je drugi sin Stefana Dečanskog, sina kralja Milutina. Još kao mladić komandovao je jednim delom vojske u glavnom napadu u bici kod Velbužda (1330.) u kojoj je Srbija dobila vodeću ulogu na Balkanu. Vlastela je neprestano nagovarala Dušana da se pobuni protiv oca i uzme vlast u svoje ruke, što se i desilo avgusta 1331. Ubrzo nakon Dušanovog krunisanja Stefan Dečanski je umro, 11. Novembra 1331. Za njegovu smrt se vezuje LEGENDA O PROKLETSTVU Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele Srpske države. Proglasio se za cara oko Božića 1345. u gradu Seru. Sa ženom caricom Jelenom imao je samo jedno dete Uroša Nejakog. Ljubav Jelene i Dušana Nemanjića bila je ogromna i jaka, bili su zajedno do kraja njegovog života posle čega se ona zamonašila. Vezano za Jelenu je još jedan podatak o njegovom životu a to je da nikad nije kanonizovan od strane crkve za razliku od svih ostalih Nemanjića. Nagadja se da je razlog tome što je Jelenu uveo na Svetu Goru, što je I danas strogo zabranjeno. Pored toga ima još nekih potencijalnih razloga; mogućnost da je naredio ubistvo svoga oca, ili njegova surovost, okrenuvši se Rimu u nameri da neutrališe Ugarsku pretnju sa severa I Srbi su bili blizu da se pokatoliče. Još jedna u nizu obeležja njegove vladavine je “Dušanov zakonik”. Bio je najvažniji I najpotpuniji srednjovekovni pravni akt. Vrlo interesantan. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena, posle njegove smrti nasledio ga je sin car Uros, zatim je srpsko carstvo krenulo da se postepeno raspada. 1927. nadjene su ispreturane kosti cara, koje su na očaj tadašnjeg režima prenete 18.5.1968. u Crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu gde i danas počivaju. Kruna Dušana silnog se čuva se u Cetinjskom manastiru u Crnoj Gori. Tokom boravka na Hilandaru 1347. posadio je drvo masline koje je I danas nakon skoro 700 godina jedno od najblagorodnijih u manastirskom kompleksu. Interesantno za kraj je da se Dusan Silni danas spominje u Grčkoj na vrlo specifičan način, kroz izreku, naime, kada roditelji hoće deci da prigovore jer nisu poslušna, oni govore da će doći Dušan Silni I naučiti ih pameti. Što samo objašnjava moć, uticajnost, I snagu njega kao ličnosti, vladara, I čoveka.
