Milica Stojadinović Srpkinja – Vrdnička vila

Kultura

Milica Stojadinović Srpkinja – Vrdnička vila

Milica Stojadinović Srpkinja bila je jedina priznata književnica 19. veka i epohe srpskog romantizma. Za života bila je izuzetno cenjena i poštovana od strane književnih stvaraoca tog vremena.

Rođena je u Bukovcu 22.03.1828. godine, a preminula u Beogradu 25.07.1878. godine. Bila je kći vrdničkog popa. Imala je punu podršku roditelja u svom stvaralaštvu i obrazovanju. Ipak, nije bilo karakteristično da se u tom vremenu žensko dete obrazuje. U svom dnevniku zapisuje da se žensko dete uči dok je dete i da se i sama zapita pod pritiskom drugih ljudi da li je „greh što ljubi knjigu“. Obrazovala se uglavnom sama, pa je tako sama učila i strane jezike.

Poznata je kao pesnikinja, sakupljač folklornih umotvorina i Vukova bliska saradnica. Vuk ju je zvao „moja kći sa Fruške gore“. Dva puta je boravila u Beču kod Vuka i Mine Karadžić, a o boravku svedoče i pisma koja je pisala Ljubomiru Nenadoviću. Posetila je kneza Mihaila i kneginju Juliju, od koje je dobila broš sa svojim portretom. Knez Mihailo bio je njen zaštitnik i dobar prijatelj.

Izdala je tri zbirke pesama, ali danas je od posebnog značaja njen polifoni dnevnik „U Fruškoj gori 1854“, koji je uz njenu epistolarnu prozu najtrajniji doprinos srpskoj književnosti. Dnevnik je vodila u jeku svoje pesničke slave i dok je bila u prepisci sa najznačajnijim ličnostima srpskog 19. veka kao što su Ljubomir Nenadović, Vuk Karadžić, Njegoš, Ivan Mažuranić, Jovan Subotić. Pored svakodnevnog života i pisama dotiče se i pitanja obrazovanja Srba, posebno ženske populacije. Zapisuje: „Sunce je ukras zemlji, a prosveta čoveku“. Bila je izuzetno obrazovana i načitana.

Njena lepota bila je nadaleko čuvena. Govorili su za nju da ima „nezemaljske oči“, zvali su je Vrdničkom vilom. Njegoš je jedno za nju izjavio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam vladika, eto kneginje Crnoj Gori“. Ona je pak bila zaljubljena u Ljubomira Nenadovića. Iako ju je izuzetno cenio i poštovao nikada joj nije uzvratio ljubav. Smatrao je da dvoje obrazovanih i pametnih ne treba da osnuju dom i porodicu, da to nije prirodno.

Iako daleko ispred svog vremena, Milica je imala stid karakterističan za srpsku devojku. Bila je „devojka za udaju“ opterećena preteranim i romantičnim rodoljubljem. Želela je da kao Jovanka Orlenka ide u rat, ali sa gitarom. Bila je prvi ženski dopisnik iz rata.

Na kraju je bila zaboravljena od svih i sama u Beogradu. Niko nije želeo da joj pomogne, braća su joj govorila da je o svojoj budućnosti trebalo na vreme da misli. Umrla je sama i napuštena. Priča se da je poslednje dane provodila proseći za flašu rakije, da je čak na ulici zatražila novac od samog Ljubomira Nenadovića, ne prepoznavši ga. Hodala je sede raspuštene kose i sa flašom rakije. Poslednja stvar koju je prodala bio je broš, poklon knjeginje Julije.

Autor: Nevena Vićentijević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *