Migracije su izazov sa kojim se suočava cela međunarodna zajednica.
Međunarodna konvencija o zaštiti prava radnika migranata i članova njihovih porodica je 1990. godine usvojena od strane Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija, a deset godina kasnije 18. decembar proglašen je Međunarodnim danom migranata.
Migracija predstavlja fizičko kretanje ljudi iz jednog područja u drugo, a najčešće podrazumeva veliku udaljenost i/ili velike gupe. Migracije mogu biti dobrovoljne i prisilne. Posebno su problematične ove druge koje povezujemo sa etničkim čišćenjem, ratovima ili trgovinom robljem.
Istorijsko nasleđe nam je bogato primerima kretanja stanovništva, osvajanja i kolonizacija. Savremeni oblici migracija se mogu svesti na kretanje migranata čiji je uzrok sezonsko pomeranje iz jedne zemlje u drugu na određeno vreme, ali i sveprisutna urbanizacija i industrijalizacija ih usmerava ka državama koje su u skladu sa njihovim ličnim težnjama. Globalizovani prostor omogućio je kako pojedincima, tako i većim društvenim grupama pomeranje i svesno biranje boljeg mesta za život. Međutim, takvi procesi nisu jednostavni ni za zemlje porekla a ni za zemlju u koju pristignu.
Proteklih nekoliko godina posebno je aktuelna migracija sa Bliskog istoka, najviše iz Sirije, Avganistana i Pakistana ka zemljama Zapadne Evrope, ali i ostajanje migranata na području Republike Srbije. Od 2015. godine kroz granice Srbije prošlo je preko milion izbeglica. Nekima se prvobitni cilj da stignu do neke od zemalja Evropske Unije, ipak promenio. Danas brojimo oko šest hiljada izbeglica smeštenih u devetnaest azila i prihvatnih centara.
Dešava se da prisustvo „nekih drugih“ kod određenog procenta srpskog stanovništva izaziva strah, ljutnju, bes, neodobravanje. Neprijateljski stav prema izbeglicama možemo dovesti u vezu sa brojnim medijskim (ne)istinama ili nesposobnosti da se poistovetimo sa tuđim nedaćama, pogotovo ako nam je taj neko i kulturološki dalek. Evidentno je nepostojanje rešenog statusa drugih državljana koji već nekoliko godina borave na teritoriji Republike Srbije. Nekada se čini da njihovo mobilisanje u prihvatne centre ne simbolizuje prihvatanje i sigurnost koju je naša zemlja ponudila, već ponekad proizvede nekontrolisano, nedolično pa čak i kažnjivo ponašanje, koje bi takvo bilo da su rešenog statusa. Kako to nije slučaj sada i ovde, počinje se stvarati opšti utisak da se građani delom sklanjaju iz straha, dok se drugi osećaju izazvanim da zaštitnički reaguju.
Ostaje pitanje da li je strah kod lokalnog stanovništva opravdan ili je u pitanju samo još jedan mit o pripadnicima kulture koja je nama tako daleka i nepoznata, čiju sudbinu ne delimo i čije namere ne poznajemo. Sa sličnim izazovima se susreću mnoge zemlje sveta te kao društvo težimo stvaranju najdelotvornijih rešenja.
Svaka vrsta ponašanja koja narušava mir i stabilnost nekog društva, bez obzira kog je etničkog porekla taj uzrok, vredna je kritike. Mi zauvek pozivamo na poštovanje prava i dostojanstva svih ljudi.
Autor: Ana Damnjanović
