Zašto srpski filmovi nisu konkurentni na dodeli Oskara?

Kultura

And the Oscar goes to…

 

Nisam sigurna da znam odgovor na ovo pitanje, ili da ga bilo ko zna, zapravo, trdudiću se da kroz tekst I sama nadjem ili se maker približim odgovoru ‘’ Zasto srpski filmovi nisu konkurentni na dodeli Oskara?’’

Takođe ću se truditi da skorasnje kriterijume Akademije koja dodeljuje ovu prestiznu nagradu ne komentarisem. Bilo kako bilo, godinu za godinom, NIJEDAN nas film nije bio u konkurenciji za ‘’ Najbolji film van engleskog govornog podrucja’’ a ruku na srce,  u toj kategoriji pored odličnih filmova koji su zasluzili da budu tu i čak I dobiju nagradu, ima mnogo onih koje bolje da nikada nismo ni pogledali.

Izdvojila bih par primera filmova koji su bili nominovani u ovoj kategoriji I one koji su dobili nagradu I to ce mi biti kriterijmi po kojima ću pokusati da dodjem do ovog odgovora.

-Todo sobre mi madre –Pedra Almadovara (2000)

-The Square-Rubena Ostlunda(2017)

-Parasite-Bong Joon-hoa(2019)

Takođe  bih izdvojila filmove „Otac na sluzbenom putu“ i „Undergrond“-Emira Kusturice kao nase filmove koji su imali najveći odjek u svetu ( Oba filma su dobila Zlatnu palmu na festivalu u Kanu)

 

photo: instragram

Čini mi se da se mladi reditelji ne bave temama koje su im bliske, cini mi se da pokušavaju da urade dobru kopiju nečega sto već postoji, da im film bude čudan i  drugaciji bez posebnog razloga. Zaboravivši na to zasto su zapravo krenuli da se bave režijom, ko su oni zapravo, sta je njima zanimljivo, I sta njih zanima, I ono sto je najbitnije sta ih se tice. Jureci nesto sto predstavlja uspeh, nesto sto je po nekim tuđim standardima  dobro, odlično, fantastično osmisljen koncept, gube sebe i  retko kad se sete da se sebi  vrate, a u tome leži istina I srž svega, pai sedme umetnosti. Ovi filmovi koje sam zadala kao primere su takođe preporuka kako bi se i  ovaj tekst čitao sa većim razumevanjem, a kako bi I sami dočli do odgovora.( Mada smatram da svako ko je sebi postavio ovo pitanje mora da je gledao sve navedene filmove I naravno mnogo vise od toga, namerno sam zadavala one za koje sam sigurna da ih je većina pogledala)

Mnogi ljudi sa kojima sam razgovarala ne vole ili ne razumeju Almadovarove filmove takođe se uspavaju dok gledaju Square, Parasita ni ne zele da komentarisu, a Emir Kusturica nije njihova šoljica čaja,ali opet eto njih u vrhu svetske kinematografije.

photo: instragram

 

Činjenica je  da to nisu teme koje bi zanimale prosecnog gledaoca, da ih svako ne razume, da se ne poistovećuje svako sa ovim problemima, ali opet ti isti filmovi milione gledalaca rasplaču, nasmeju, nagovore na neki životni poduhvat, ubace u duboko razmisljanje i postanu im omiljeni,postanu im bukvalno okosnice i putokazi do vaznih odluka I zaključaka. Razlog za to upravo leži u istini, ali ne univerzalnoj,nepostojecoj,vec autorovoj istini. Njegova istina je sve sto on ima, on zna unapred šta se desava  svakoj sekundi u svakom planu svakog kadra, on to zna decenijama I godinama unapred , on to zna kada se vraća iz osnovne škole i uznemiren zbog loše ocene legne rano u krevet, on to zna na skijanju sa prijateljima, on vidi I zna to dok se seta sa svojim psom, on je uvek sve video na svoj način, oduvek je znao da svoje emocije i mišljenja verbalizuje, vremenom je to doslo do te mere da svoju istinu vrlo lako prebaci na film. Jer je uvek znao, I nikada nije slusao nikoga kada je bio u iskusenjima da sa tog puta skrene. Naravno da njegove ideje i njegova istina moraju biti pretocene u filmski jezik ali to je nesto cime se ja necu baviti u ovom tekstu. Ono sto mislim da je glavni problem uprkos svim preprekama koje fakat ima mnogo jeste upravo to-Verovati  u sebe I svoje ideale (naravno pre svega ih imati) Svaka laž, I sve što autor sustinski ne oseca I ni sam ne zna sta je, publika intuitivno prepozna I taj film ne moze stati u rang sa filmovima koji su od samog pocetka do kraja satkani od necije istine, kakva god ona bila. Takođe dobar kast, satkan od ljudi koji MORAJU razumeti autorovu ideju (kako oni ispred tako I oni iza kamere) , ili ako je ne razmeju u potpunosti moraju biti spremni da daju sve od sebe kako bi tezili konstantno ka tome da je ZAISTA razumeju. Oslobođeni ega I frustracija moraju verovati u zajednicku ideju, I jedino tako film moze dostići željeni rezultat. Proces pre pocetka rada na samom filmu, trebalo bi da traje duplo duze od samog snimanja, snimanje bi trebao biti rezultat višemesečnog zajednickog zakljucivanja, a ne skupina raznih ljudi zeljnih slave, uspeha I dobrih kritika.

Dakle, hrabrost, istinska teznja I zelja da se svoje ideje iideali prikazu, skup ljudi koji moze to da razume iisprati i  mozda ipak malo srece.

 

 

 

 

*Kao neko ko se trudi da isprati svaki nas film, postojalo je zaista  dobrih filmova koji su bili nominovani kao predstavnici nase zemlje ali nisu bili odabrani. Pored mnogih izdvojila bih film ‘’Rekvijem za gospođu J’’ reditelja Bojana Vuletica,Tom I drugim filmovima, po kriterijumima u ovom tekst nije falilo nista,ali to vec sada spada  u onu grupu kriterijuma Akademije koje sam jos na pocetku rekla da neću komentarisati.

Ove godine nas film koji je predložen za ovu kategoriju je film ‘’Dara iz Jasenovca” reditelja Predraga Antonijevića, pa se svi svim srcem nadamo da ce tradicija ove 2020 prestati.

photo: instragram

Autor: Jana Mihailović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *