Ima li potrebe u dvadeset prvom veku uopšte načinjati temu večitog bola i temu večite podele naroda svih zemalja sveta, i, da se zapitamo čemu rasizam? Možda ne, a i možda postoji potreba iz određenih razloga.
Svedoci smo, na svakodnevnom nivou, mnogih razmirica, od onih banalnih primera radi zašto neko preferira ili ne nadogradnju noktiju i trepavica ili zelenu boju, do, sve više, onih koje prerastaju u fizičke obračune. Stvarajući pogodne okolnosti za takav način ophođenja, stvara se velika doza netrpeljivosti između svih nas.
Sloboda govora – granične vrednosti
Danas možda, i dalje, ne prepoznajemo razliku između istinske slobode i nečega što to zaista nije. Svakako da se nismo rodili sa svim neophodnim znanjem za život. Postavlja se pitanje kako da se pomirimo sa tim da poštovati drugu osobu ne znači nužno prihvatanje njenih odluka i stavova kao lično naših već znači potvrdu njene egzistencije i uvažavanje iste kao i da predstavlja dokaz i daje joj do znanja da nam je stalo do ljudi.
Ljudima je prirodno da vole i da su različiti
Kada se nađemo u pat poziciji i nezavidnom položaju izvlačimo se na to da posedujemo slobodu izbora, govora, da imamo pravo na nešto, a pre svega na mišljenje. Vrlo često, reči izgovorene u nekom trenutku nepažnje, odrede nečiji život. Ljudi prirodno nisu predodređeni da mrze i ispoljavaju govor mržnje već da vole i budu voljeni.
Kada nismo u poziciji da biramo, u samom procesu našeg nastanka, ni boju kože, očiju, ni porodicu, pa ni sredinu u kojoj ćemo naš život otpočeti, kolika je verovatnoća da ćemo odneti pobedu u toj igri sudbine? Neko doživi rađanje pod srećnom zvezdom, a koliko ta sreća traje, niko ne zna. I možda nije toliko bitno šta kažeš, već način na koji to kažeš.
Zamisli sebe sutradan i zamisli se. Želiš li da živiš u svetu osude koji nećeš primećivati, a ostavljaće posledice, ili u svetu u kom se jedino sudi osudama i nerazumevanju? Ne rasuđuj po boji, ni po nametnutom izboru. Ne sudi, poštuj!
Autor: Tamara Ristić
