Milutin Milanković, jedan od najznamenitijih Srba, rodio se 28. maja 1879. godine, a preminuo je 12. decembra 1958. Rođen u selu Dalj, u tadašnjoj Austrougarskoj, Milanković nije bio jedino dete, već je imao i sestru bliznakinju – Milenu, bili su najstariji od sedmoro dece porodice Milanković.
Nažalost, njegov otac umire veoma rano, kada je Milankoviću bilo osam godina, a kasnije mu tuberkuloza oduzima i trojicu braće. Brigu o deci vodili su majka, baka i ujak. Veliki utisak na Milutina ostavio je njegov ujak, koji je o njemu najviše brinuo. Izdvojio je da ga je mudro savetovao i razgovarao sa njim.
Veoma bolešljiv, Milanković se obrazovao kod kuće, a učio bi pomoću privatnih učitelja. Sa deset godina preselio se u Osijek, gde je upisao peti razred, a prethodno vanredno položio prethodna četiri. Sa obzirom da znamo ko je veličanstveni Milutin Milanković, ono što je bilo zanimljivo jeste to što je sve položio sa odličnom ocenom, samo račun sa „vrlo dobar“.
Kasnije je upisao srednju školu i uvideo da su njegovi vršnjaci mnogo napredniji nego što je on bio, pa se zainatio i ubrzo postao najbolji u razredu. Kada je došlo vreme za fakultet, rešio je da dalje školovanje nastavi u Beču, a kako nije postojao elektrotehnički fakultet, on se odlučio za građevinu. Pri odabiru pomogao mu je učitelj matematike o kojem ima samo reči hvale: „Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici… Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.“
O njegovom životnom radu znamo mnogo, doprineo je nauci, književnosti i građevinarstvu, ali srž njegovog rada sastojala se u građenju mostova. Naime, u udruženju Milutin Milanković, ističe se: „Gradio ih je celi život, u fizičkom i duhovnom svetu. On je graditelj mostova koji stoje iznad zahuktalih reka, ali i andrićevski graditelj koji svojim mostovima premošćuje jaz među svetovima i među naukama, ali koji zapravo želi da napravi most nad mostovima koji bi spojio Zemlju sa Suncem“.
Dao je dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti.
Svoj veliki doprinos dao je književnosti, te smo kao đaci osnovne škole imali mogućnost da čitamo „Kroz vasionu i vekove“. Veliko znanje, dobrota i plemenitost krasili su Milankovića, a mi se ponosimo što od takve osobe možemo mnogo da naučimo.
„Kao što munja u tamnoj noći obasja putniku ceo horizont pred njim, tako se takvom munjom u mozgu genijalnog čoveka otvaraju u nauci novi vidici i otkrivaju nove oblasti nauke.“
Autor: Milica Stanković
