Ovo je vreme krize. Čega? Mnogo čega, ali kriza u kojoj se nalaze mediji je prva. Recimo da je to jedan od suštinskih, korenitih problema sadašnjice. Ovo se ne odnosi samo na Srbiju, već je globalno, ali pričamo o onome što neposredno možemo da opazimo, te je ovo, naspram celog sveta, ipak „priča na lokalu“.
Mehanizam po kom funkcionišu mediji ne valja iz jednog prostog razloga, a to je cilj do koga se želi stići. On slovi profit. Ko god je korist jurio, nije daleko stigao, a to potvrđuje i medijaska slika danas, gde ima sitne koristi, u odnosu na to kolika se šteta stvara.
Da bi se ostvario dobitak, treba se zadovoljiti publika, a da bi se to dogodilo, potrebno je nuditi joj on što želi. Da, baš kao i što drugarici ne smeš reći da se „popravila“, tako i publici ne smeš staviti do znanja da je „mentalno oslabila“.
Nije vređanje, pojasnićemo. Istina je da u Srbiji postoji veliki broj nepismenih ili ljudi sa završenom samo osnovnom školom, a to znači da je obično takva struktura građana lakša za manipulisanje, što je jedan od glavnih oružja politike, a sada i medija.
Želite profit, imate masu koja ne traži puno. Odatle sledi da ćete joj ponuditi sadržaj veoma lošeg kvaliteta i time sabotirati napredovanje, koje neminovno može da usledi uz fer tretman okoline. Tako se rađaju mediji koji u ljudima ubijaju želju za otkrivanjem, dubljim razmišljanjem i zaključivanjem na osnovu svog mišljenja, a šalje se ono što treba da bude „mišljenje većine“. Zašto? Jer tako odgovara džepu.
Prvobitno, mediji su zamišljeni kao glas javnosti, a ne kao baka koja će uvek da te podrži, ma koliko ti nemao pojma šta radiš. Mediji su ti koji formiraju javno mnjenje, a to nije moguće uz podržavanje onog što jasno vide da ne treba da doživi podršku.
Zabava jeste jedna od funkcija koju mediji imaju, ali to nije niti njihova jedina, niti njihova glavna funkcija. Nažalost, došli smo do tačke gde medij gubi publiku ukoliko izostane element zabave, pa smo tako sada svedoci mnogih promašaja i šteta koje nastaju, kako bi se pridobila čitanost, gledanost, slušanost. Može se reći da je prisutna alergija na informisanje.
Naslovi više nisu naslovi, nije ih prijatno čitati. Šta nije u redu sa nama? Vidimo da pročitamo i manja slova, razumemo i finije reči. Teme koje se obrađuju vređaju inteligenciju! Nemojte olako da shvatite publiku.
Širenje panike, koje je prisutno posebno sada u vreme pandemije, prosto nije ono što jedan medij treba i sme da radi, ali ako se vratimo na stavku o pismenosti, logično je da je pravljenje podloge od straha veoma realna verijanta i takođe korisna za upravljanje većinom.
Medij je posrednik. Posrednik. On nema stranu. Za neke je objektivnost ideal, ali priznaćemo da je subjektivnost očigledna i izuzetno stvarna. Ta stvarnost nije dobra, ona je neumesna. Možda je ipak bolje da porazmislimo o težnji ka idealu, to je verovatno bolja opcija od ovakve realnosti.
Čudno! Ono čemu su ljudi danas izloženi je toliko realno i banalno da ih stavlja u imaginaran svet lakih informacija. Svet lakih podataka teških za želudac. Hibrid je to. Kome još prija zavarana gorčina!
