Na današnji datum 1961. godine u Švedskoj je uručena Nobelova nagrada za književnost jednom od naših najistaknutijih književnika XX veka, Ivi Andriću. Ova nagrada dodeljuje se od strane švedske i norveške institucije istaknutim ličnostima različitih zemalja za njihova naučna i kulturna dostignuća. Prema rečima švedskih akademika, nagrada je Andriću dodeljena ,,kao majstoru pripovedačke umetnosti kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje”.
Vest da je dobio ovu nagradu Ivo Andrić je primio u svom stanu od novinara koji su se vrlo brzo pred njim pojavili. Da se nije nadao ovom priznanju ukazuju njegove reči, koje su tom prlikom zabeležene:
,,Najiskrenije vam kažem, nisam ovo očekivao. Veoma sam uzbuđen i iznenađen. U prvom trenutku nisam poverovao da sam zaista dobio ovo visoko priznanje, visoko za mene i za jugoslovensku literaturu uopšte. Eto, bio sam u šetnji, pošao kući na ručak, a stigao na ovu svečanost… Nobelovu nagradu smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje”.
Nakon objavljivanja ove vesti Andriću su pristizale brojne čestitke, među kojima je bila i čestitka tadašnjeg predsednika Josipa Broza Tita. Međutim, i u tim trenucima Ivo je pokazivao svoju skromnost. Govorio je da je on samo nosilac nagrade, a da njen značaj proširuje na celu svoju zemlju.
Nagrada je Andriću dodeljenja u Koncertnom domu u Stokholmu. Činu dodele prisustvovali su švedski kralj i kraljica i brojni članovi njihove porodice, predsednik Vlade kao i brojne istaknute ličnosti. Zlatnu medalju i povelju Nobelove nagrade švedski kralj Gustav Adolf VI mu je lično uručio. Tom prilikom Ivo je održao govor koji je kasnije nazvao ,,O priči i pričanju”. Ni prilikom dodele nije želeo da govori o sebi. Najpre je govorio je o svojoj, kako je rekao, maloj zemlji i velikom značaju ove nagrade za nju, a potom se osvrnuo na sudbinu stvaraoca i na njegov odnos sa delom koje stvara, na priču i pričanje. Odlomak iz njegove besede, u kome govori o tome koliko je nagrada za našu zemlju značajna, možete pročitati u nastavku:
Moja domovina je zaista ,,mala zemlja među svetovima”, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svima područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tome prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.
Po završetku govora, švedski orkestar izveo je numeru ,,Marš na Drinu”, i u tom trenutku sve zvanice nazdravile su njemu, velikom Ivi Andriću. Taj čin Andrića je iznenadio i postideo. Pocrveneo i je i stidljivo im uzvratio.
I čitave naredne godine Andriću su pristizale čestitke. U njegovu čast održavali su se brojni prijemi i skupovi. Predsednik Tito odlikovao ga je Ordenom republike sa zlatnim vencem. Širom sveta održavana su predavanja o ovom piscu.
Autor: Jelena Ćetković
