U malenom selu pokraj Zrenjanina, ne tako davne 1857. godine, na današnji dan rođen je slikar velikog srca, Uroš Predić. U ovom kraju svako selo ima svog slikara. Međutim, ovaj slikar ima svoje selo. U ovom selu naći ćete Urošev trg, Urošev hram, Uroševu spomen-sobu, njegovu školu, bistu, pa čak i njegov dud, koga je slikar sa puno ljubavi opisao u svojoj autobiografiji. Sve je u duhu Uroša Predića, i svima je zbog toga lepo.
Selo Orlovat spada među najstarija sela u Banatu. U njemu je Uroš proveo čitavo detinjstvo, što je veoma uticalo na čitavo njegovo stvaralaštvo. U njegovim delima ima dosta detalja iz svakodnevnog života seljaka.
Predić se od malena interesovao za nauku i knjigu, bio je vrlo obrazovan i veoma odgovoran. Međutim, bolešljivost i krhko zdravlje odredili su njegov životni put. Opredelio se za slikarstvo i u potpunosti mu se posvetio. Svoja prva dela javnosti je predstavio 1888. godine. U to vreme Uroš je često posećivao dečje predstave, prisustvovao je njihovim nestašlucima. Upravo zato se na njegovim najranijim radovima nalaze lica mališana sa kojima je provodio vreme. Beležio je njihove igre u snegu, prepirke, kupanja u reci. Tako su nastala njegova najpoznatija dela. Mica Mokranjac, udovica Stevana Mokranjca, jednom prilikom je izjavila da je na Predićevoj slici Vredne ručice devojčica koja štrika upravo ona kada je bila mala. Ovu sliku Mica je zaveštala beogradskom Narodnom muzeju, gde se i danas, nakon 133 godine, može videti.
Predićeva slika koja nam u Narodnom muzeju privlači najveću pažnju nosi naziv Siroče na majčinom grobu. Kao i svaka Uroševa slika, i ova ima svoju priču. Inspiraciju za njen nastanak Uroš je pronašao u pesmi Smrznuto dete mađarskog pesnika Jozefa Etveša. Na slici je prikazan dečak koji usred najveće zime leži na grobu svoje majke. Prizor nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Slika je siva, sumorna, beživotna. Bledilo dečakovog lica ukazuje na to da je preminuo od hladnoće.
Ovu sliku je na izožbi u Parizu otkupio Mihajlo Pupin i poklonio je Narodnom muzeju. Smatrao je da je slika od velike važnosti za našu zemlju.
Uroš je bio slikar realizma. Oslikavao je i istorijske motive. Poznata su sledeća njegova dela: Na Studencu, Hercegovački begunci, Kosovka devojka. Radio je i portrete istaknutih ličnosti kao što su Jovan Cvijić, Stojan Novaković, Đorđe Vajfert, Aleksandar Belić, Živojin Mišić, Petar I Karađorđević. Naslikao je i sopstveni portret i portret svoje prve žene.
Bio je vrlo povučen i miran. Živeo je skromno i dugo. Preminuo je 1953. godine, kada mu je bilo 95 godina. Ceo svoj život posvetio je umetnosti i svom rodnom selu. U njemu je i sahranjen. Poslednjih dana svog života pisao je ovako:
Čudim se da ima ljudi koji bi rado počinjali svoj život iznova. Ne mogu reći da nisam imao i radosti u životu; ali po koju cenu! Ipak sam bez roptanja otaljao svoj kuluk, no ne bih želeo da to ponavljam. Meni je dobro ovako, i mirno gledam u režisera koji će dati znak da se spusti zavesa…Ovo raspoloženje je simptom ne samo starosti nego i zamorenosti. Možda će me proleće malo ohrabriti.
Autor: Jelena Ćetković
