Kako postati dijamant nakon smrti

Društvo

Dijamanti za sećanje se najčešće nose kao deo nakita da bi živi bili u stalnom kontaktu sa svojim najdražima koji su preminuli.

Kada se čovek od 80 kg kremira on postaje 2,5 kg pepela koji se sastoji od grafita i od ovog pepela može da se napravi dijamant od 0,2 g.

Sledeći postupak je izrada normalnog dijamanta u laboratoriji čime se koristi ugljenik sadržan u pepelu.

Mašine koje prave ove dijamante teške su 18 tona i dostižu temperaturu od 1.371 stepen celzijusovih i imaju pritisak od skoro 360.000 kg po kvadratnom inču, ugljenik koji je izvučen iz tog pepela pretvara se u dijamante, što duže ostaje dijamant  to postaje  veći.

Na Boju dijamanta ne može da se utiče, uglavnom je on bele boje, međutim može biti i plave jer sve zavisi od zuba, ostatka hemoterapije.

Pepeo se u urmi šalje iz različitih država u Švajcarskoj kompaniji na dijamantni pogreb, sam proces traje od tri meseca pa do godinu dana. Najjeftiniji tako napravljen dijamant košta oko 5.000 EUR. Najveći dijamant koji nude u laboratoriji je od jednog karata  i košta 13.320 EUR.

Kompanija Algordanza, što u prevod znači sećanje, nalazi se u Domatu na oko 120 km od Ciriha u Švajvarskoj i bavi se ovom pogrebnom memorizacijom.

Osnivač i generalni direktor ove kompanije je Rinald Vili. Ova firma se ne reklamira već reklama ide od usta do usta.

Algordanza  oko 40% poslova zaključuje u Japanu gde je kremacija uobičajena jer nemaju dovoljno zemlje za sahranjivanje.

Prilikom narudžbine pepelu pokojnika dodeljuje se kontrolni broj, koji se upisuje u bazu podataka nakon dostave pepela u sedištu Algordanze u Švajcarskoj nakon čega se upisuje šifra u bazu podataka i tu se unose uppodaci o preminulom što omogućava tačno dokumentovanje i nadzor postupka rasta dijamanta za uspomenu.

Postoji mogućnost posete i nadgledanja tokom izrade.

Istorijski gledano ljudi su osmislili složene načine za memorizaciju mrtvih, od egipatskih piramida i Tadž Mahala u Indiji do novijeg ekološkog zelenog sahranjivanja i kućnih sahrana prekrivenih cvećem, verovanja o poštovanju mrtvih zavisi od različitih faktora kao što je kultura, tradicija, geografija i religija ono što neke žalosti i smatraju dirljivim  drugi bi mogli shvatiti kao uznemirujuće.

Rinalda Vilija je oduvek zanimao koncept smrti, Viliju  je dijagnostikovan rak kože u 21. godini što ga je navelo da da razmišlja o sopstvenoj smrti, zamišljajući niz događaja koji će uslediti nakon njegove smrti.

Bio je siguran da želi da bude kremiran, Švajcarska je jedna od država u kojoj je kremiranje normalna stvar, pepeo se može rasuti na vetru u šumi ili iznad glečera, Vili je želeo da to bude na određenom mestu, visoko u planinama ali se setio svoje majke i zna da ona fizički neće moći da poseti ovo mesto, razmišljajući kako da joj pomogne da tuguje kada se dogodi vreme gubitka istraživao je mnogobrojne članke i samim tim  naišao je na članak jednog ruskog naučnika u proizvodnji sintetičkih dijamanata iz različitih izvora ugljenika uključujući i pepeo. On je to pogrešno protumačio i mislio je da se to odnosi na ljudski pepeo, uspeo da se poveže sa autorom članka koji je tu Vilijevu grešku smatrao ubedljivim poslovnim predlogom, to njihovo partnerstvo je dovelo do nastanka firme Algordanza 2003 godine.

Ideja nije loša, to predstalj divnu i večnu vezu između vas i vaših najmilijih,  to je dragulj za pamćenje, sećanje koje traje zauvek.

 

Autor: Aleksandra Stanimirović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *