Od malena upadamo u svet pun sistema, ograničenja i u suštini već formiranih tvorevina, što ne bi bilo toliko pitanje da nas isto tako, odmalena, ne uče da smo mi samo pojedinci čiji je uticaj zanemarljiv, da smo nebitni naspram većine koja je već tu i da je najbolje da poštujemo „pravila igre“. Kada takva misao postane deo nas, prilično je izvesno da se mi u budućnosti nećemo baviti promenama i promatranjem, a to u startu znači da u najboljem slučaju izjednačavamo danas sa sutra. Kada govorimo o sistemu obrazovanja, to bi značilo da nismo odmakli od vremena naših roditelja, pa i baka i deka. Javlja se pitanje – kako?
Naravno da je dvadeset i prvi vek doneo sa sobom i mnoge promene, pojave kojih nije bilo o vremenu koje smo uzeli za upoređivanje, ali čini se kao da sav taj, u najvećoj meri tehnološki, napredak današnji čovek koristi pogrešno.
Učenici treba da savladaju ogroman broj podataka, a način na koji pokazuju znanje nije adekvatan tome – pokazivanju znanja. Danas, čini se više nego juče (u vreme prošlog veka), na testu je memorija, a ne znanje, razumevanje i povezivanje. Danas, znanje iz matematike nije svesno da može da se upotrebi i u fizici, hemiji. Danas, učimo da ponavljamo što smo pročitali bez ideje da to treba da shvatimo i upotrebimo. Danas, baš zbog toga što se cilj učenja izgubio, imamo situaciju da etika nije problem, da je prepisivanje, prevara zarad željene ocene sasvim legitimna stvar. Upravo pomenuta etika jeste danas problem online nastave koja je postala preko noći rešenje za školovanje tokom pandemije, jer profesori izbegavaju online ocenjivanje zbog kršenja pravila, prepisivanja.
Bio bi pravi izazov da sada neko pokuša da objasni da „uči za sebe“ i da mu prepisivanje ne pada na pamet, što nikako nije dobro ako razmislimo o tome da su stručnjaci iz svake oblasti neophodni. Kakve stručnjake razvija sistem obrazovanja koji osim lektira ne menja ništa? U kakve ljude izrastaju mladi koji prolaze kroz taj sistem? Da li biste mogli da sa ovim povežete i izostanak kolegijalosti među ljudima? Uvek će biti onih koji gledaju samo sopstvenu korist, ali čini li se i vama da obrazovanje danas jeste temelj ovakvih problema?
Mladi ljudi se uče poslušnosti koja već odavno nije samo odlika lepih manira, već više liči na bespogovornu pomoć drugima, koji su obično „bolji, pametniji, uspešniji“. Ubija se kreativnost, sloboda i bunt mladosti, a to je neohodno za promene. Osim ako ovde nije reč o strahu od promena od strane tih „boljih, pametnijih, uspešnijih“.
Ćuti i slušaj nije mudrost koju bi bilo ko trebalo da sledi. To čak i nije mudrost! Zlaganje za sebe, kao i za druge, čuvanje vrednosti, održavanje bitnih stvari i poštovanje okoline i sebe jesu neke od zaboravljenih teza na spisku za kupovinu, kada se prodalo školstvo.
Princip i mišljenje su zabranjena zona i uglavnom su mladima asocijacija na kaznu. Pretvaranje ideje u delo je u kategoriji „propalih poslova“, a ulaganje u obrazovanje je već postala priča koja se rangira visoko među bajkama. I to sve već važi i pre nego što mlad čovek kaže bilo šta. Jednostavno, kada uzme vazduh da kaže šta misli i hoće, ovo je ono što mu se odmah izdeklamuje i to se prosto ne preispituje.
Škola je danas prostala fabrika jeftine robe i suludo je tražiti krivca. Međutim, rešenja uvek postoje, ali za tako nešto potrebno je mnogo više od solidne poslušnosti drugih. Potrebno je osvešćivanje i shavatanje problema, a zatim i ideja o tome šta je cilj borbe za poboljšanje, borbe za dizanje školstva iz mrtvih. Dakle, krenimo od ovoga – potrebno je biti čovek, a ne roba.
Autor: Jelena Luković
